Ђоковић је наговорио Пилића да преузме репрезентацију Србије

„Хајде на терен, направи брејк!" То је све што би Никола Пилић знао да каже својим играчима у паузи. Минимална упутства за следећи гем. Многи су се смејали стилу сплитског тениског учитеља, али су играчи по правилу врло добро знали шта треба да ураде.

Своје највеће успехе „Ники" (како га Немци зову) је нанизао у Дејвис купу. „Љубазни, али резервисани тренер" - тако га описује немачка спортска новинска агенција СИД.

Пет пута су Пилићеве репрезентације побеђивале у престижном такмичењу, он је најтрофејнији тренер Дејвис купа. С Немцима је славио три пута, једном као тренер Хрватске и једном на челу Србије.

Успешно је радио и са „посебним типовима", пише агенција СИД: са „екстровертним егоманом" Борисом Бекером, „озбиљним и хладним" Михаелом Штихом или „експлозивним" Гораном Иванишевићем - којег је знао и да „укроти". А ту је још један од најбољих тенисера свих времена, Пилићево „откриће" - Новак Ђоковић.

Прича из минхенског предграђа Ђоковића је „Ники" упознао док је данашњи господар тениских терена био дечак. Срели су се у Пилићевој тениској академији у Обершлајму, у предграђу Минхена. Ђоковић је тамо испекао занат, сазрео у врхунског тенисера. И касније је с Пилићем, који тада није званично био шеф репрезентације, освојио и Дејвис куп 2010.

Управо је Ђоковић 2007. „наговорио" свог ментора да преузме одговорност у тиму Србије. „Око подне ме је то питао, а већ увече сам пристао."

Многи му у Хрватској никада нису опростили „српску епизоду" - иако је и тој земљи 2005. (тим је тада предводио Горан Иванишевић) поклонио један од највећих спортских успеха - први тријумф у Дејвис купу. Спортског космополиту Пилића све то није оптерећивало: „Ја сам спортиста, нисам политичар. Ја не познајем границе."

„Такав се рађа једном у 500 година"

Са Немачком је Пилић тријумфовао чак три пута 1988, 1989. и 1993. И управо је Бекер 1997. „срушио" Пилића, након 16 година на челу немачке репрезентације. „Никада нисам схватио зашто је хтео мој посао", причао је Пилић касније. „Бекер је екстровертан тип који увек жели да буде у првом плану, а у Дејвис купу су у првом плану само играчи."

Често је критиковао Бекера често, никада није штедео свог бившег штићеника. Али никада није било ни трунке сумње колико поштује спортски талент троструког освајача Вимблдона: „Играч као што је Борис Бекер рађа се можда само једном у 500 година".

„Морао сам много да лажем"

У портретима Пилића који се могу пронаћи у немачкој штампи, често се може прочитати да је он успевао да „добро усклади различите карактере", да је од сасвим различитих темперамената знао да направи одличан тим. Барем повремено.

У Барселони су 1992. Бекер и Штих освојили олимпијско злато у пару. Пилић је касније за лист „Зидојче цајтунг" открио да је тих летњих дана на обали Медитерана морао да водити много појединачних разговора са својим звездама и да је морао „много да лаже како се не покварило расположење двојице тенисера".

„Још увек уживам"

„Ники" не воли да буде у центру пажње, никада то није волео. У први план је увек гурао играче с којима је радио. Чак је и њихове највеће „мушице" по правилу коментарисао уз осмех. Тако је успевао да креира сасвим посебан тимски дух.

С велике позорнице се повукао пре неколико година и данас тренира неколико младих тенисерки и тенисера у Хрватској. Тај Сплићанин с пруском дисциплином и менталитетом, рођендан ће данас провести у Опатији, у кругу породице. А већ сутра поновно узима рекет у руке: „Још увек у томе уживам, неки су стварно талентовани!"