Пораз наде и поноса

Има разних пораза. Тешких, мучних, лаких, болних, небитних. Овај, иако од 16 поена разлике, не боли. Напротив.

Не само због тога што изузетно коректни момци и велики играчи као што су Батум, Уертел, Дијао и Ловерњ нису себи дозволили да уместо спорта у којем су тако успешни играју шах, већ су победили Иран. Знао сам да пет насумично изабраних репрезентативаца Француске, ако играју отворених очију и одвезаних ногу не могу да изгубе од Ирана. Али, због свих чуда које доносе Фиба такмичења стрепео сам од сценарија да Французи изгубе до шест поена разлике и Србију пошаљу на Шпанију, у евентуалном четвртфиналу.

Већ и због тога што се нисмо уплашили Шпаније; што смо на начин на који је Теодосић чувао Рикија Рубија показали и безобразлук, што смо дали све од себе да унапред уписани пораз не буде само отаљавање посла.

Зато што је наше играче болео резултат на семафору; нису као други противници Шпанаца мирно гледали на двоцифрен минус, зато што су били спремни да се потуку два и по минута пре краја на минус 18 зарад своје части и поноса.

Зато што смо добили селектора. Што Александар Ђорђевић није дао на свој тим; зато што се није предавао, не пре меча као други селектори него ни на минус 18 три минута пре краја меча.

Зато што смо машину која меље 40 минута, која ниједног тренутка у утакмици не стаје без обзира на резултат, победили у трећој четвртини.

А ова Шпанија, из Гранаде 2014, најбоља је европска репрезентација која је играла у 21. веку, колико год то тешко било да каже некоме ко би злато из Индијанаполиса (као и она два атинска) сместио у фиоку најсрећнијих догађаја у животу.

И, бар по именима пошто нисам гледао Ћосићеву, Кићановићу и генерацију Сергеја Белова вероватно најбоља европска репрезентација свих времена.

Поготово, када, као овде у Гранади, има судијски торнадо у леђа.

Који јој уопште није потребан; али Шпанци ништа, ништа не препуштају случају. И сасвим непримерено за овакву екипу „скачу" на сваку судијску одлуку, чак и на плус 20 или 25.

На овом Мундобаскету испоставља се да је НБА најбоље мерило, то јест да кошаркаши који играју у америчкој професионалној лиги доминирају на овом турниру, без обзира на то да ли носе дрес САД-а, Бразила, Сенегала или Филипина.

А у шпанској репрезентацији, изузев Рејеса, сви кошаркаши, њих 11 су у некој вези са НБА, бивши, садашњи или будући играчи. При чему за браћу Гасол, Калдерона, Рубија и Ибаку може да се каже да су НБА звезде једнако као што су Руди Фернандез из Реала или Наваро из Барселоне велике звезде европске кошарке.

Никада ни у једној репрезентацији није се скупило толико кошаркаша који играју тако битну улогу у најјачој лиги на свету. О снази Шпанаца вероватно најбоље говори чињеница да је Хосе Калдерон, тај феноменални плеј Њујорк никса у овој шпанској репрезентацији тек трећи плејмејкер и мора да се задовољи једноцифреним бројем минута на паркету.

Вероватно једина екипа која се може мерити са Шпанцима из Гранаде 2014. јесте Југославија из Загреба 1989. и Буенос Ајреса 1990. године. Али, чак и ту, ако се сетимо ко су нам били седми и осми, или десети и једанаести играч и упоредимо те момке са садашњим шпанским водоношама - теразије превагну на страну тима који води Хуан Оренга.

Е управо тог, некадашњег центра Реал Мадрида из времена југословенске доминације Европом због мањка тренерског искуства можемо посматрати као најслабију карику у моћном шпанском ланцу. Мада, посао притиска на судије и записнички сто обавља беспрекорно.

Ако бисмо тражили још неку евентуалну могућу слабост можда бисмо могли да је нађемо у томе што је утисак да највећа звезда ове шпанске репрезентације Пау Гасол има потребу да то покаже и на терену и на свакој утакмици па, у случају да Пау има лош дан, а још га није имао, то буде некаква шанса за противника.

Наравно, снагу Шпаније видећемо у финалу са Американцима, нико други апсолутно нема шансе да их угрози. мада притисак зна да направи чудне ствари, знамо то ми који смо организовали Еуробаскет 2005, знају и Шпанци који су слично прошли две године касније.

Заправо, једина европска репрезентација која би имала некакве реалне шансе са оваквим Шпанцима била би некадашња Југославија: Теодосић, Горан Драгић, Вујачић, два Богдановића, Миротић, Бјелица, Телетовић, Шарић, Вучевић, Пековић и Крстић.

А садашњој Србији преостаје да овако као против Шпанаца одигра и у недељу против Грчке и у среду против Бразила или Аргентине.

Па да још једном изађемо на црту онима који су по именима најбољи свих времена.