Зелено, волим те, зелено

Оно што је за Требиње Дучић, то је за Гранаду Лорка. С тим што су Срби мртвог Дучића вратили у Требиње 57 година по његовој смрти, а Шпанци Лорку још нису у Гранаду – а прошло је 78 година. Било је то 1936 године:

"Мртав паде Федерико, Крв на челу, олово у утроби.
Злочин се збио у Гранади. Јадна Гранада, његова Гранада..."

Аеродром у Гранади, наравно, зове се: Федерико Гарсија Лорка. И кад из авиона изађете на територију Федерика Гарсије Лорке дочека вас јара; топлотна завеса позната Требињцима, иако још немају аеродром: Јован Дучић. Није лако дисати у Гранади у августу.

Дејан Бодирога, пореклом и не само пореклом Требињац, могао би нашим кошаркашима да да савет како да дишу по овој врелини, али да ли може да им објасни и како се игра на Светским првенствима? Ово је треће Светско првенство за најбољег европског играча свих времена. Прва два као кошаркаш водио је нашу репрезентацију до злата, а овај пут као потпредседник Савеза амбиције су много скромније – али нису мале.

На основу прве утакмице против Египта није могло да се види јесу ли утемељене. Тек против Француза у недељу видећемо са чим смо дошли пред свет.

Французи су у Гранади самоуверени. Како и да не буду кад им је премијер Шпанац. И кад су европски прваци. Њихови навијачи певају по граду, а сваки тамнопути ће вам рећи да ће он на овом првенству заменити Тонија Паркера.

Паркера, међутим, замењују два белца. Пре свега креативни Уертел, али снага Француза више није на плеју. Она је под кошем; тамо Борис Дијао, центар Сан Антонио Спарса, има сву слободу и у дуелу с њим видећемо имамо ли четворку односно да ли је Шумадијски вихор, како Мута Николић зове Стефана Бирчевића, кадар да игра врхунску кошарку. Са Дијаом у пару играју и Ловерњ и Пјетрус, али по противника је најгоре кад игра Гобер. Тај дечко рођен 1992, растао је као код нас инфлација те године па сада изгледа као апдејтована, бржа и покретљивија верзија Бобана Марјановића.

Уз поштовање труда који ће против тог грмаља улагати Радуљица, Рашко, Крле и Штимац сутрашња посластица је дуел на беку – најбоља европска двојка Николас Батум против будуће најбоље двојке у Европи Богдана Богдановића.

Французи, који су овај пут уместо дресова понели обичне беле мајице за спавање, дакле много су јаки, али шта тек онда рећи за Бразилце?

Све је у Гранади зелено.

"Зелени ветар, зелене гране. Брод на мору и коњ у планини."

И пиво је у Гранади зелено. Зелена "Алхамбра ресерва 1925" је фантастична.

Али, од свега зеленог најимпресивнији су били кошаркаши Бразила. Аргентински тренер Рубен Мањано је у дресове зеленије од бразилске заставе обукао вероватно атлетски најсупериорнију екипу на првенству.

НБА звезде Тијаго Сплитер, Нене Иларио и Андерсон Варежао не могу стану у рекет, а и ако стану немогуће их је изгурати одатле, сви одлично трче, одлично скачу а игром диригује њихов усвојени син, или човек који бар тако изгледа, плејмејкер Барселоне Марселињо Уертас.

Отприлике игра Бразила функционише тако да где овај плавушан оком ту остали скоком, скок у нападу је већ постао део тактике а безбедније се потући у фавели у Сао Паулу него у њиховом ракету.

Тако су претрчали и надскакали Французе и показали свима шта све може Летећи циркус Марселиња Уертаса.

Страхота.

"Пијани су жандарми лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!"