Прва организована физичка активност у Србији у XIX веку
Како се калио спорт у Србији
У време када се Европом шириo дух олимпизма, у Србији почиње да се говори о значају физичког здравља. У XIX веку почињу иницијативе за вежбање младих и оснивају се прва спортска друштва. Олимпијска идеја институционализована је 1910. године.
Данас неизбежан део свакодневице свакога од нас, спорт односно спортски покрет у Србији као организована друштвена делатност нема дугу историју. Крајем XIX века, у време када се широм Европе рађа дух жеље за обновом олимпијске идеје и aфирмацијом олимпизма као јединствене и универзалне филозофије спорта и живота, у исто време у Србији, међу, пре свега, школованим људима идеја постаје уочена. То на неки начин потврђује да је и на овим нашим просторима постојала свест о значају спорта због његовог значаја за здравље, али и због повећања телесних способности и неговања такмичарског духа.
У први мах појединачним апелима ствара се свест о важности физичке културе. Милован Спасић половином XIX века је штампао упутства учитељима и родитељима у којима је наглашавао потребу да деца телесно вежбају, Димитрије Матић, министар просвете у три мандата, 1868. године упутио је "Распис учитељима и учитељкама основних школа" у коме тражи "да сваке недеље по 3-4 часа ван школског времена одреде за гимнастику" и штампао је "Упутств" са програмским лекцијама. Већ следеће године, једна комисија Министарства просвете предложила је да се телесно вежбање уведе у школе као обавезан предмет најмање два часа недељно... Настава у школама је успостављена, али тек 1882. године Министарство просвете је свим школама упутило "Наставни програм за гимнастику и војничко вежбање", а нагласак је био на војничком вежбању. Ове послове у то време у средњим школама углавном су водили официри.
Први спортски клубови, односно приватне школе, настају половином XIX века у Крагујевцу (школа за мачевање професора Анастаса Николића 1839. године), у Београду (1843. Јован Нинић), школу пливања на ограђеном простору на Сави исте године отварају Коста Лепојевић и Димитрије Динић, док познати сликар Стева Тодоровић 1857. године оснива Сликарску школу у којој се вежбало и певање и "телесно вежбање, као основа здравог тела и здравог духа", записао је Тодоровић у својој аутобиографији.
Са великим амбицијама године 1882. основано је Београдско друштво за гимнастику и борење, у сарадњи министарстава унутрашњих дела и просвете. Недуго затим настају спортска друштва основана су и у Шапцу, Смедереву, Крагујевцу, Зајечару и другим градовима. То друштво 1981. године мења име у Београдско гимнастичко друштво "Соко", а широм Србије формирају се друштва истог имена. Један део чланова се издваја и 1882. године оснива Грађанско гимнастичко друштво "Душан Силни". Несугласице и размирице између та два друштва трају деценијама касније. "Соко" се везивао за сличне словенске савезе предвођене Чешком, док се "Душан Силни" залагао за идеју српске витешке традиције.
После низа покушаја који нису имали успеха, гимнастичка друштва "Соко" и Витешка друштва "Душан Силни" ујединила су се у Савез соколских друштава "Душан Силни" у фебруару 1910. године, а већ у априлу примљен је у Савез словенског соколства, где су били соколи Чешке, Пољске, Хрватске, Словеније и жупе Фрушкогорске и Босанско-херцеговачке. Нови савез је био у средишту спортског покрета, а деловањем је допринео да спорт постаје све више део потреба људи.
Намера за оснивање организације која би била задужена за одлазак спортиста Србије на Олимпијске игре постојала је и пре одржавања првих Летњих олимпијских игара модерног доба у Атини 1896. године. О ентузијазму који је поводом Игара владао у Грчкој писало се у штампи и говорило у Србији и Црној Гори, али ова жеља испунила се тек 1910. године. Двадесет и трећег фебруара 1910. године, у хотелу "Москва" у Београду, група спортских ентузијаста – иако уверена да чини нешто ново и вредно – није могла ни претпоставити да тог дана поставља темеље који ће у свом првом веку, уз све трансформације, постићи заиста импозантне резултате.
У средишту организације основаног Српског олимпијског клуба били су претежно официри. Међу њима најпредузимљивији је био Светомир Ђукић, капетан, који је изабран и за првог директора СОК-а. За почасног председника изабран је генерал Никодије Стевановић. Двојица секретара били су Милош Илић, поручник, и Александар Д. Боди, студент, а двојица благајника Милосав Јовановић, дрогериста, и Милорад Петковић, капетан. Осим руководства, Клуб је имао и редовне чланове, утемељиваче, добротворе, почасне и заслужне чланове... Брзо је стекао поверење и углед, а за његов рад се интересовао и сам краљ Петар I Карађорђевић. Осим подршке, било је и отпора овој организацији у српском друштву. Многима није одговарало напредовање организације, нису веровали у идеју, тако да први дани деловања Олимпијског комитета Србије нису били преплављени добрим намерама у самој Србији.
Организација ипак јача и, како пише лист Српски витез: "Главно је да Олимпијски клуб растерује традиционалну летаргију и учмалост наших витешких друштава, а богме, и ону тесногрудост и непоимање положаја, амбициозност и невитешко држање извесних управљача."
Иако су тек касније сазнали за постојање Међународног олимпијског комитета, чланови организације у Србији, пре свих Светомир Ђукић, остварују сарадњу са Пјером де Кубертеном. Предузимају се кораци да се омогући нашим спортистима да наступе већ на следећим Играма 1912. године, а да Олимпијски клуб, већ преименован у Комитет, буде признат од стране МОК-а.
Крајем јуна 1912. године, у Стокхолм на Пете ОИ, возом, отпутовала је наша екипа: такмичари Душан Милошевић и Драгутин Томашевић, који су своје спортско место добили после одржаних квалфикационих такмичења, заједно са мајором Светомир Ђукић, поручник Драгутин Војиновић и инжењер Андра Јовић, иначе један од оснивача и први председник ФК БСК.
Спорт и сликари, песници, књижевници
Сликар Стева Тодоровић заслужује посебно место у историји нашег спорта. Сматра се да је Тодоровић основао и Прво српско друштво за гимнастику и борење, иако нема писаних потврда да је негова вежбачка дружина икад регистрована као друштво, али свакако је тачно да је то био "почетак гимнастисања у Србији".
Тодоровић је 1865. довео у Београд Немца Седелмајера, професионалног спортског тренера, који је регистровао друштво.
Физичко вежбање ученика у Сликарској школи Стеве Тодоровића, међутим, није наишло на разумевање родитеља његових полазника. Тужили су га полицији која је известила "На тужбу родитеља да заводите такову игру у којој деца могу сломити ноге и руке забрањује вам се даљи рад". Тек интервенцијом тадашњег министра просвете, чији је син био ђак те школе, стигао је од полиције други допис: "Молимо вас да наставите рад телесног вежбања на корист подмлатка."
Зачетници веслања били су наши велики песници Лаза Костић и Јован Јовановић Змај. Лаза Костић је био међу оснивачима Прве јачачке, момачке, веслачке и ватрогасачке задруге у Новом Саду 1872. године. Из ове "задруге" 1885. године формиран је веслачки клуб Данубијус, који ће деценијама касније бити окосница веслачког спорта у нашој средини. Страсни и свестрани спортиста био је и Милош Црњански, играо је фудбал, веслао, једрио, вежбао, мачевао, скијао, тренирао бокс. Једини књижевник у групи интелектуалаца-спортиста који су основали недељник Спортиста маја 1924.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар