Пекинг, први поглед

Седим у новинарској соби РТС-овог олимпијског студија у Пекингу. Испред вас који читате овај текст сам шест сати, односно три дана.

Шест сати је временска разлика, толико је време у Пекингу испред београдског. А она три дана су због генералне пробе коју управо гледам на интерном каналу (слика је прекривена великим натписом НИЈЕ ЗА ЕМИТОВАЊЕ како се некоме не би омакло да је ипак пусти).

Олимпијске игре отварају се у петак, осмог августа, две хиљаде и осме, у осам сати и осам минута, вероватно и у осам секунди, јер се осмица у Кини сматра најсретнијим бројем.

У Србији ће тада бити два поподне. Гледајте да се затекнете поред телевизора (РТС преноси, наравно) јер ћете видети нешто нестварно. Људе који играју окићени лампионима на подлози дужине фудбалског стадиона на којој се емитује слика.

Све то се дешава у Птичијем гнезду, импозантном новом стадиону изнад којег управо лете хеликоптери, што због снимања, што због обезбеђења.

Кинези су за церемонију отварања искомбиновали две ствари. Масовну дисциплину, по којој су одувек били познати, и до сада невиђену технологију, по чему их данас препознајемо у свету.

Резултат је такав да се понекад питате да ли је слика коју гледате на екрану анимирана или на том стадиону, километар од мене, заиста играју живи људи.

И како то пркосе гравитацији, ходајући паралелно са тлом по великој кигли која имитира глобус, само још и светли. И он емитује слику, али не морам све да вам одам унапред.

Никада нисам био на Олимпијским играма и никада нисам био у Кини, тако да је за мене овде све ново.

Највише сам стрепео од загађеног ваздуха, али нисам имао превише прилике да га "конзумирам" првих сати боравка, јер смо се од аеродрома до хотела, па потом до новинарског центра кретали климатизованим аутобусима. Новим, наравно, који још одишу мирисом пластике (од скаја на столицама), по чему ме подсећају на неке кинеске радње у Србији.

Али ако нисам могао након девет сати лета, ошамућен због временске разлике, да проценим да ли је ваздух загађен, сасвим извесно сам утврдио да је изузетно влажан. Спортистима који се такмиче на отвореном неће бити лако.

Пекинг, барем онај његов део који сам видео непосредно по доласку, није ни налик оном који сам годинама замишљао на основу репортажа и прича о Кини.

Све је ново, од путева и аутомобила до зграда. Архитектура Пекинга, иначе, заслужује да буде посебна тема на овом блогу, а њоме се последњих месеци, када су се контуре коначно претвориле у готове зграде, сви медији баве. Оно што се последњих година зида по Кини је и лепо и смело, скупо али не и бесно. А сви ови придеви могу се приписати и овим Олимпијским играма.

Како Игре изгледају из угла неких тридесет хиљада овде присутних новинара -причаћемо сутра.