Изгубљени у проводу

Седимо у кафићу који је потпуно налик било ком пристојном кафићу у неком европском граду. Слично особље, слични гости, наравно сви Кинези сем нас двојице.

Келнерица долази да нас услужи и ту почињу наше мале муке.

Некако се споразумемо да желимо један обични и један дупли еспресо.

Из неког разлога ја сам одлучио да зановетам и затражим краћи, као што то увек чиним (very short, рекао бих у иностранству).

Оно "шорт" изазива тоталну забуну у очима келнерице која напрасно почиње да нам се обраћа на, претпостављам, изврсном кинеском.

Покушавам прстима да јој покажем на нешто мало, што би можда упалило било где у свету осим овде, где је то ознака за број девет, ако се не варам.

Девет чега, видим је да како се пита и одустајем, климам главом покушавајући да јој кажем да донесе било какав, само дупли.

Колега тражи млеко и чини се да је успео да јој објасни без да је гестикулирао како музе краву у шољицу кафе.

Она се враћа са два еспреса, мој делује дупло али не претерано кратко, али сада настаје нова драма.

Са неких двеста речи у минуту она нам нешто успаничено објашњава, барем је мој утисак такав.

Ми зуримо тупаво, она одлази, враћа се са рачуном наплаћује и тражи да јој рачун потпишемо.

Потом нам показује да је цифра мања од оне у менију и показује на наше акредитације.

Аха, гости Олимпијских игара имају попуст!

Ваљда.

Ова ситуација добро илуструје комуницирање са Кинезима, али не само што већина њих не говори стране језике, већ имамо потпуно различиту гестикулацију.

Радећи причу за Дневник, открио сам да истурени кажипрст и палац, као да пуцате из пиштоља, овде значе број осам, док прекрштени прсти (шеретски, као код џокера на картама) овде значе број десет. И тако редом.

И када говоре или слушају енглески, много је муке.

"I want to talk with priests" (желео бих да разговарам са свештеницима, енглески "пристс", питао сам прес хостесу у Олимпијском селу радећи на причи о црквама за спортисте).

"You want to talk with the police?" (желите да причате са полицијом, енглески "полис", питала је збуњено).

Кинески језик и начин на који се овде изговарају речи, нема никакве везе са западњачком културом и дешава ми се да ни ја њих не разумем када ми се обраћају на енглеском (са изузетком продаваца који су нека посебна сорта).

Не препознајем ни стране речи када ослушкујем шта причају око мене, питајући се да ли их уопште користе.

Али, након десетак дана боравка овде, почео сам да усвајам основне појмове, као што је "здраво", "хвала", "извините" или "нема на чему", чак и бројање до десет.

Професорка кинеског која ми је држала петнаестоминутно предавање "кинеског за преживљавање", рекла ми је да бих могао да се сналазим са триста речи, које могу да научим за десетак дана.

Али моје питање колико ми треба да бих могао да читам новине довело ју је на границу очаја.

Читање је сасвим друга прича, морате научити три хиљаде речи односно знакова, а то се учи годинама, одговорила је потврђујући ми две ствари.

Кинези све схватају прилично озбиљно, углавном "не капирају зезање" рекли бисмо ми.

И, овде се нећу начитати новина.

Нешто од ове две ствари ми се баш свиђа.