Лондон 1908.

Две године после Олимписких игара у Сент Луису, Међународни олимпијски комитет је у Атини 1906, на десетогодишњицу првих модерних Игара, организовао међуигре, које су се једно време рачунале као четврта Олимпијада.

МОК је касније одлучио да такмичења у Атини не убраја у олимпијска надметања, па се Игре у Лондону према званичној документацији воде као четврте Олимпијске игре.

Игре у Лондону отворене су 27. априла 1908. свечаним дефилеом свих учесника. Први пут једно такмичење у организацији МОК на тај начин отворено је две године раније у Грчкој, а у Енглеској је та традиција настављена.

Свечани дефиле изазвао је, међутим, доста контроверзи. Финци су одбили да учествују у њему, пошто су требали да дефилују под заставом Русије, док Ирци нису хтели да марширају под обележјима Велике Британије. Церемонију свечаног отварања избегли су и Швеђани, зато што организатори нису истакли њихову заставу на стадиону.

Игре у Лондну званично је отворио краљ Едвард Седми, а на њима је покретач модерног олимпизма Пјер де Кубертен афирмисао изерку "Није важно победити, важно је учествовати", коју је изговорио његов пријатељ пенсилванијски бискуп Етелберг Талбот. Игре су завршене 31. октобра.

Први пут на Олимпијским играма судије нису биле само из земље организатора такмичења, већ су о регуларности такмичења бринули арбитри из више држава.

У Лондону је, први пут на Олимпијским играма учествовала Русија, док су селекције Аустралије и Новог Зеланда заједнички наступиле под називом Аустралазија.

Први руски спортиста који је освојио златну медаљу на Олимпијади био је Николај Панин. Он је победио у уметничком клизању, које је, као зимски спорт, било на олимпијском програму.

Своје последње Олимпијске медаље у Лондону освојио је сјајни амерички атлетичар Реј Иври. Након шест златних медаља освојених у Паризу и Сент Луису и две шампионске титуле на међуолимпијади у Атини 1906, Иври је у Лондону победио у скоку у даљ и скоку у вис из места. Тако је на импресиван начин, без иједног пораза завршио олимпијску каријеру.

Швеђанин Оскар Сван у Лондону је ушао у историју олимпизма, пошто је са 60 година освојио две златне и једну бронзану медаљу у стрељаштву. Четири године касније, на Играма у Стокхолму освојио је златну медаљу у 64. години и постао најстарији олимпијски шампион свих времена.

На Играма у Антверпену, одржаним после Првог светског рата шведски спортиста је освојио сребрно одличје са 72 године и 279 дана. Сван се и данас, у архивама МОК-а, води као најстарији спортиста који се икада такмичио на Олимпијским играма.

Славни британски ватерполиста Пол Радмиловић олимпијски деби имао је на Играма у Лондону. Радмиловић, који је пореклом из Боке Которске, прве две златне медаље у каријери освојио је у Лондону. Он је предводио ватерполо репрезентацију Велике Британије до златне медаље, а потом је најсјајније одличје освојио и у пливању, у штафети 4x200 метара слободним стилом.

Радмиловић је касније, као капитен ватерполо селекције Велике Британије, освојио још две златне медаље на Играма у Стокхолму 1912. и Антверпену 1920.

Радмиловића, који је рођен у Кардифу, у породици су звали Павле. Он је предеда једног од најуспешнијих британских олимпијаца свих времена, веслача Стива Редгрејва.

Највише узбуђења и овога пута донела је маратонска трка, у којој је Италијан Дорандо Пјетри био у вођству до последњих метара стазе. Пјетри је на стадион стигао потпуно исрпљен и од огромног умора није био у стању чак ни да пронађе улаз у стадион. Након што су га гледаоци упутили у правом смеру италијански спортиста је на неколико метара од циља колабирао и пао. Премореног маратонца преко циљне линије буквално су пренела двојица гледалаца, па је МОК одузео Пјетрију титулу олимпијског победника и доделио је другопласираном Американцу Џону Хејсу.

Пјетри је, касније, ипак, награђен, за свој храбри наступ и британска краљевска породица уручила му је, на предлог познатог писца, творца прича о детективу Шерлоку Холмсу, Артура Конана Дојла, златни пехар.

Лондонску маратонску трку обележила је још једна занимљивост. Уместо уобичајаних 42 километра, колико се трчало на претходним Играма, олимпијски маратон у Лондону је продужен за 195 метара, како би британска краљевска породица имала бољи поглед на старт трке. Маратонске трке су и касније трчане на различтим дистанцама, а Међународна аматерска атлетска федерација (Иааф) је 1921. донела одлуку да се најдужа атлетска дисциплина трчи на 42 километра и 195 метара.

Након веома успешних међуолимпијских игара у Атини (1906), ОИ у Лондону 1908. потврдиле су да олимпијски покрет, ипак, има перпективу. Након слабијег занимања за надметања у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. јавност је, поготову европска, са узбуђењем пратила сва дешавања у Лондону.

На играма у Лондону учествовало је 2008 такмичара из 22 земље. Они су се такмичили у 22 спорта (110 дисциплина)

Спортови (22): водени спортови (пливање, ватерполо, скокови у воду), атлетика, бициклизам, бокс, веслање гимнастика, ззу д пом (спорт сличан тенису), једрење, лакрос, мачевање, мотонаутика, надвлачење конопца, поло, рагби, рекетс (спорт сличан сквошу), рвање, стреличарство, стрељаштво, тенис, фудбал, хокеј, уметничко клизање.

Преглед освојених медаља:
1. Велика Британија  56 - 51 - 38 (злато, сребро, бронза)
2. САД  23 - 12 - 12
3. Шведска  8 - 6 - 11
4. Француска  5 - 5 - 9
5. Немачка  3 - 5 - 6
6. Мађарска  3 - 4 - 2
7. Канада  3 - 3 - 10
8. Норвешка  2 - 3 - 3
9. Италија  2 - 2 - 0
10. Белгија  1 - 5 - 2
11. Аустралазија  1 - 2 - 2
12. Русија  1 - 2 - 0
13. Финска  1 - 1 - 3
14. Јужна Африка  1 - 1 - 0
15. Грчка  0 - 3 - 0
16. Данска  0 - 2 - 3
17. Бохемија  0 - 0 - 2
18. Холандија  0 - 0 - 2
19. Аустрија  0 - 0 - 1

Први пут олимпијске медаље освојили су такмичари из Русије, Финске, Јужне Африке и Новог Зеланда, који су са Аустралијом заједно наступали за репрезентацију Аустралазије.