Зашто фудбал на Олимпијским играма није популаран
Упркос глобалној популарности, олимпијски фудбал налази се у сенци континенталних такмичења. Такође, златна олимпијска медаља у свету фудбала није исте тежине ни као трофеј првака света.
Фудбал представља интересантан феномен у свету спорта, у којем је један од најпопуларнијих. Ипак, на олимпијским играма је у сенци других такмичења.
Уместо да на терену буду највеће звезде, само тројици играча старијих од 23 године дозвољено је да наступају у својим националним тимовима.
Иако на фудбалским теренима у Француској неће бити Кристијана Роналда, Харија Кејна, Килијана Мбапеа и других звезда окупљених на недавно завршеном Европском првенству, њихов изостанак неће утицати на интересовање публике.
Историјски гледано, постојала је индентификација и веза између ОИ и Светског првенства. Уругвај је освојио Игре 1924. и 1928. године, а затим и прво СП 1930. Италија је доминирала олимпијским турнирима и првенствима света током тридесетих година прошлог века.
Шведска је победила на ОИ 1948. и била трећепласирана на Мундијалу 1950. Мађарска је освојила злато на Играма 1952, али није имала среће у финалу Светског првенства 1954. године.
Међутим, након тога, значај Олимпијских игара у фудбалу почео је да опада, а један од главних разлога је формирање континенталног такмичења у Европи 1960. године које се скоро у месец поклопило са Играма у календару одржавања.
Професионалци и аматери
Поред тога, олимпијски фудбалски турнири, као и друга такмичења на ОИ, дуго су били аматерски, што је додатно утицало на квалитет такмичења. Увођење правила да тимови могу да имају само три играча старија од 23 године у екипи 1992. године додатно је утицало на (не)интересовање публике.
Такмичења у националним лигама или квалификациони периоди за европска такмичења која се актуелна истовремено кад и ОИ, често су важнија за играче и разлог више за непојављивање оних најбољих.
Учествовање на додатном турниру може довести до умора, али и повреда на почетку сезоне, због чега многи играчи одлучују да не учествују, иако неки од њих испуњавају услове.
Важно је напоменути да је олимпијски фудбал под контролом Међународног олимпијског комитета, а не Фифе. То значи да клубови нису под обавезом да шаљу фудбалере на Олимпијске игре, што додатно смањује интересовање за турнир.
Током Светског или Европског првенства, готово сваки љубитељ спорта прати догађаје са великом пажњом. Међутим, током Олимпијских игара, фокус публике је на спортовима у којима њихова земља има веће шансе да освоји медаљу. Атлетика, кошарка, тенис, пливање и гимнастика привлаче више пажње.
Сви ови фактори доприносе мањој популарности фудбала на ОИ у поређењу са другим великим турнирима. Фудбал је само један од многих догађаја који се налазе у олимпијској агенди.
Гвардиола, Меси, Ето и златна дружина на ОИ
Неколико врхунских фудбалера је играло на Олимпијским играма у раном периоду каријере. Играчи попут Лионела Месија, Серхија Агуера, Карлоса Тевеза, Нејмара и Семјуела Етоа представљали су своје земље и чак су освојили златна одличја.
Ето је са Камеруном освојио златну олимпијску медаљу 2000. године, а касније је постао један од најбољих светских нападача. То је била једина медаља за Камерун на Играма у Сиднеју.
Меси, Агуеро и Анхел ди Марија били су део репрезентације Аргентине која је освојила златну медаљу на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године. Хавијер Маскерано је два пута успео да дође до злата – 2004. и четири године касније.
Садашњи тренери, Пеп Гвардиола и Луис Енрике, такође су освајачи златне олимпијске медаље са Шпанијом 1992. у њиховој Барселони.
Занимљиво, Бразил је 2016. године први пут успео да се окити златном медаљом на Олимпијским играма и то са Нејмаром у тиму. После тога, у Токију 2021. године и Дани Алвеш је дошао до најсјајнијег одличја.
Коментари