Одлазак "правог Американца" Халка Хогана и крај маније дуге 40 година

"Шта ћеш сад?", говорио би Халк Хоган својим противницима након што, као и лик из стрипа због ког је добио надимак, упадне у транс који га начини десет пута јачим. Било је то питање које је обично најављивало скори крај борбе и на које нико није имао прави одговор.

Била је то и само једна од Хоганових легендарних доскочица, које су га уз изузетне физичке атрибуте (висок 201 центиметар, са тежином која је варирала око 130 килограма), глумачки дар и необјашњиву харизму поставиле на пиједестал рвачког света.

Помогли су и карактеристични бркови - који у његовом случају никад нису изашли из моде - бандане и перје јарких боја, као и раскалашан стил живота, глорификован 80-их година 20. века. 

На његову срећу, управо је тада Винс Макмехон почео са остваривањем снова о изградњи империје која би ушла у све дворане у Сједињеним Државама и све домове на свету. За то му је међутим било потребно заштитно лице и прича која је продавала карте и ТВ права.

Све је то Макмехон пронашао у Хогану - најбољем средњошколском пичеру у читавој Џорџији, професионалном гитаристи и члану глумачке поставе трећег дела Сталонеове приче о Рокију.

И колико год ја Макмехонова федерација донела Хогану, а донела је много, макар два пута више је он урадио за њу. Био је царев главни изасланик, обишавши у кутији читаву планету. Шепурио се накићен црвено-жутим перјем, надмено се ругао свим противницима и попут магнета привлачио и похвале и критике.

Постао је права америчка икона, чији мото је гласио "тренирај, моли се и узимај своје витамине". Увек у центру пажње, женском друштву и добром расположењу.

Екстравагантан изглед и понашање донели су му статус највеће звезде, која за 40 година није престала да сија, иако се, природно, интензитет њеног појављивања смањио. А за то време је Хоган био и херој и негативац. Предводник "новог светског поретка" и вишеструки повратник. Учесник главне борбе на осам од првих девет Wrestlemania.

Укрштао је бркове са "Челичним шеиком" и на под бацио 240 килограма тешког "џина" Андреа. Био је први и за сада једини кечер на насловници Sports Illustrated и шестоструки шампион чија владавина је трајала више од 2.000 дана. Више пута се свађао са руководством и мењао франшизе, а мали је и број колега које за њега имају лепу реч. Тако је то када сте на врху.

Намамио је Дениса Родмана у ринг, оптуживан је за расизам и прељубу, а више пута је проглашаван најбољим, најснажнијим и највољенијим, али и најомраженијим и најгорим кечером. Имао је и своју телевизијску емисију, а направио је и солидну глумачку каријеру, отворивши пут својим колегама ка Холивуду. На крају је своју славу искористио и да подржи Доналда Трампа на председничким изборима. Није лоше за један радни век.

Само једну ствар у вези са својим послом није волео, а то је да губи. Одбијао је сценарије чији се расплет заснивао на његовим поразима - нарочито на највећим позорницама - и предајама титуле. Није ни чудо што га колеге нису волеле. Зазирао је од тога да судија три пута удари шаком у под, док је он на њему, а навијачи славе новог шампиона. Било му је драже да није у рингу, него да га напусти поражен.

Од пиновања пак није могао да бежи довека. Срце га је издало током ноћи и спречило да се још једном тргне у последњем трену и отвори очи. Уместо навијача жељних забаве, који су се касније придружили одавању поште, на нове мечеве са Андреом, "Челичним шеиком" и Рендијем Севиџом испратила га је породица. Далеко од ринга у ком се прославио и рефлектора које је обожавао.