Мундијалска лекција: Зашто је Африка фудбалски корак испред Азије

Светско првенство 2026. године, прво са 48 учесника, требало је да пружи прилику нацијама ван традиционалних фудбалских сила, Европе и Јужне Америке, да покажу свој напредак.

Конфедерација афричког фудбала (ЦАФ) је искористила своју шансу на најбољи могући начин. Од десет представника, само је Тунис елиминисан у групној фази, што представља огроман успех и потврду постојећег квалитета.

С друге стране, Азијска фудбалска конфедерација (АФЦ), која је имала девет места, доживела је велико разочарање. Даље су прошли само Јапан и Аустралија, која је географски и културолошки ван азијског континента, што додатно наглашава неуспех Азије.

Афричке селекције су у групној фази одиграле 30 утакмица и забележиле учинак од 10 победа, 10 нерешених и 10 пораза, уз гол-разлику 40:43. Са друге стране стране, представници Азије су у 27 мечева уписали три победе, девет нерешених и 15 пораза, уз гол-разлику 23:57.

Европска школа јача темеље афричких успеха

Један од битних разлога за доминацију афричких тимова лежи у њиховом ослањању на играче који су фудбалски стасали у Европи.

Репрезентације попут Марока, Сенегала, Обале Слоноваче и Гане у својим редовима имају фудбалере који су носиоци игре у неким од најјачих европских клубова. Ово искуство им доноси непроцењиву зрелост, дисциплину и квалитет који је потребан да би могли да се носе са најбољим светским селекцијама.

Модел Марока, који је на Мундијалу у Катару 2022. стигао до историјског четвртог места са тимом у којем је већина играча рођена и одрасла у Европи, постао је пример за многе.

Африка је искористила глобализацију као пречицу, ефективно користећи предности најразвијенијих европских академија без потребе да имплементира идентичне, скупе системе на свом континенту.

Евидентно је да афричке земље не поседују националне фудбалске системе као неколицина земаља у Азији, али Африка има нешто што Азија нема – огромну дијаспору на западу и северу Европе, где њихова деца стасавају у богатим земљама са изузетно развијеним фудбалским структурама.

Када се то укрсти са стратешким окретањем афричких фудбалских савеза ка привлачењу младића одраслих у Европи да играју за земљу њихових родитеља, онда се деси да Мароко овог лета наступа са 19 од 26 играча рођених ван њихових граница.

ДР Конго је испред са чак 20 таквих играча, међу којима су и они рођени у Енглеској, попут Арона Ван-Бисаке, или Артура Масуакуа и Седрика Бакамбуа рођених у Француској. Алжир има 16 играча рођених ван своје територије, Тунис и Зеленортска Острва по 14, а Сенегал 12.

Уосталом, афрички фудбалери неретко се истичу већ у млађем добу, па и не чуди да клубови из свих делова Европе, укључујући ту и Србију, имају раширену скаутинг мрежу широм Африке уз чију помоћ доводе младе афричке фудбалере на Стари континент. Тако нешто није случај са талентима из Азије.

Најбоље селекције Азије показују контраст – Саудијска Арабија нема ниједног играча рођеног ван те земље, док Јапан, Јужна Кореја и Узбекистан имају по једног. Јордан и Иран имају по два, а једини изузетак је Катар са 13, односно тачно половином тима. Но, и то је резултат њихове натурализације великог броја играча која је претходила Мундијалу из 2022. када су били домаћини.

Афричко ослањање на велики број играча пониклих у Европи, који и наступају у најбољим светским клубовима, донело је резултате овог лета. Обала Слоноваче се равноправно носила са Немачком, Мароко је у деловима меча против Бразила чак и доминирао, док је ДР Конго одиграла нерешено с Португалијом. 

Уосталом, и директни окршаји афричких и азијских селекција откривају доста тога: Сенегал је победио Ирак 5:0, Алжир је био бољи од Јордана 2:1, Јужна Африка је против Јужне Кореје славила 1:0, ДР Конго је савладала Узбекистан 3:1.

Ако је Мундијал 2026. нешто показао, то је да афричке селекције у далеко мањој мери долазе на турнир са менталитетом аутсајдера. Сада показују самопоуздање да могу да се носе и са традиционално јачим селекцијама из Европе и Јужне Америке, а проширење турнира им је дало више простора да то и докажу.

Мањак дубине и квалитета у Азији

Насупрот афричкој шареноликости—чак 14 различитих селекција учесника на Мундијалима у 21. веку—азијски континент не поседује такву дубину и овог лета су упркос добром старту показали забрињавајућ тренд.

Почело је победом Јужне Кореје против Чешке, одличном игром Јапана против Холандије и храбрим наступом Саудијске Арабије против Уругваја. Али уследио је колапс у другом и трећем колу.

Једноставан недостатак квалитета да ураде више показали су Катар катастрофалним поразом 0:6 против Канаде и Узбекистан са три пораза у својој групи.

Ни Јордан није показивао знаке да би могао да неког изненади, Ирак је био у тешкој групи, док су највише разочарали Саудијци (јер нису победили Зеленортска Острва и тако прошли даље) и Јужна Кореја (јер су елиминисани из једне од најслабијих група).

Једино се може симпатисати Иран – турнир на ком нису били добродошли, окончали су непоражени на америчком тлу, и на крају испали као девета најбоља трећепласирана екипа, прва "испод црте".

Историја и база талената праве разлику

Гледано из шире перспективе, Африка има дужу и богатију фудбалску традицију на светској сцени.

Иако је Азија прва имала четвртфиналисту Мундијала још 1966. године, тај подвиг Северне Кореје био је аберација, изузетак који је био на снази до 2002. године. Руку на срце, није се баш ни од севернокорејског фудбала могло очекивати да настави да буде вођа Азије.

Африка—од Камеруна 1990, преко Сенегала 2002, до Гане 2010. и Марока 2022—редовно је производила генерације које су биле ближе том највишем нивоу.

База тимова који могу да направе изненађење је далеко шира – афричке селекције често "избаце" неку нову земљу у први план са великом звездом као предводником: Камерун са Самјуелом Етоом, Того 2006. са Емануелом Адебајором, Египат и Сенегал 2018. са Мохамедом Салахом и Садиом Манеом.

У Азији такве звезде су далеко ређе и квалитет је углавном концентрисан на Јапан, Јужну Кореју, донекле Иран и Саудијску Арабију. Ван тог круга, евидентан је огроман пад.

Гиганти по броју становника, Кина и Индија, који заједно броје око две и по милијарде људи, и даље су небитан фактор у светском фудбалу и како ствари стоје, биће још дуго. Уосталом, разлози за фудбалске неуспехе Кине леже и у културолошким, друштвеним и економским аспектима.

Не треба заборавити ни да је системски развој у Азији почео релативно касно па је тако јапанска Џеј-лига, на пример, основана тек 1993. године.

Иако су богате заливске земље попут Саудијске Арабије и Катара последњих година уложиле огроман новац, то се још увек није преточило у константан квалитет на репрезентативном нивоу.

Светско првенство 2026. је сурово показало да је Африка, упркос својим инфраструктурним проблемима, тренутно фудбалски зрелији и конкурентнији континент.

Следећи корак за њих је да добре партије против великих сила коначно почну да претварају у победе и борбу за највиши пласман.

Мароко им је пре четири године показао да је то могуће.