Енглеска киша, и није нека!

Кад кажете Енглеска, прве асоцијације обично су "фиш енд чипс", или похована риба и помфрит, и киша. Зашто је то тако, уверили смо се већ другог дана у Лондону. Наравно, када је у питању ово треће. И то на травнатој подлози и око ње.

У року од само осам сати, киша и сунце су се сменили девет пута. Све тениске терене, осим централног, који има кров, волонтери су неколико пута покривали и откривали. Ми - исто толико пута скидали и облачили јакне, отварали и затварали кишобране.

Када кажем ми, мислим на све оне новинаре и посетиоце који су из других земаља дошли у Лондон. А Енглези... Као да до промене времена није ни дошло. Шетају без кабанице, кишобрана, јакни. Газе баре у папучама, јапанкама, сандалама. Голих ногу и без дугих рукава. Са пивом у руци или неким сендвичем.

Несхватљиво. Поред њих Мексиканци, Бразилци, Италијани, траже пролаз да што пре дођу до најближе настрешнице.

У чуду, питам се, зашто Енглези не трче? Не беже од кише? Да бих добила одговор, морам да их питам. Мало је непријатно. Али прилазим. Обилазим као киша око Крагујевца. Али питам.

Прво понове питање за мном, (не зато што ме нису разумели, већ што су се изнанадили ), па онда почну да се смеју. Кажу да су навикли , јер је такво време за Енглезе нормално. Други додају да им не треба кишобран и да су оптимисти.

Тек у Лондону схватила сам да постоји разлика између кише и shоwеr - а (туширања). Зар није киша - киша? Одмахују главом. Ово је "туширање", киша је тек када цео дан пљушти без престанка.

Ја, онако истуширана, гледам у небо, па на терене, па у људе око мене. Прилази ми један волонтер и шири кишобран. Захвалим му и кажем да ми не треба. Шта ће ми кишобран када сам у Енглеској!?! 

Кренем ка аутобусу. Киша опет почиње да пада. Ходам полако, али јакну не скидам. А и Новак је победио после кише. Кад њему није сметала, што ја да се буним.

Ето. Енглеска киша. И није нека.