Реал је шампион Европе, "орехона" 11. пут у Мадриду!

Све је почело, заправо, пре отприлике 60 година. На два краја планете. Сантијаго Бернабеу, човек пре стадиона, постао је председник Реал Мадрида. Потпомогнут својим ентузијазмом, а и подршком ондашњих послератних власти у Шпанији (колика је та помоћ заправо била је предмет дебата), одлучио је да направи од свог клуба највећи на свету.

Кренуо је да купује фудбалере. Алфредо Ди Стефано, Ференц Пушкаш, Рејмон Копа... Били су први „Галактикоси". Реал Мадрид се вратио овој идеологији када је Флорентино Перес постао председник - први, а сада и други пут.

Фудбал који такав Реал Мадрид игра, једини који заправо може да игра, јесте оно што се назива фудбал хероја. То је концепт игре у којем заправо нема концепта. Надређени принципи игре не постоје, тренери прилагођавају своје системе и, најважније, увек се труде да држе своје најбоље играче на терену. Индивидуализам испред свега. Дакле, фудбал хероја, стар више од пола века.

Толико је стар и аргентински anti-fútbol. Пре Мундијала 1958. године, једини модел фудбала у Аргентини била је „ла нуестра". Фудбал дриблинга, забаве, израза, безграничног нападања. Свугде, махом, осим у Велез Сарсфилду. Њихов тренер Викторио Спинето презирао је тај преовладавајући етос. Он је до победа долазио играјући дисциплиновано, једноставно, прагматично. Касније је anti-fútbol постао страшан, када га је прихватио један бивши Спинетов фудбалер, Освалдо Субелдија. Он је, водећи Естудијантес из Ла Плате, три пута био првак Јужне Америке играјући толико грубо и прљаво да се то граничило са лудошћу. Тројица његових фудбалера су дословце завршила у затвору због онога што су урадила у финалу Интерконтиненталног Купа против Милана.

Викторио Спинето је човек који је јако пуно утицао на Дијега Симеонеа, коме је, још као четрнаестогодишњаку у Велезу, дао надимак Ћоло (не слушајте лекторе, није и никако не може бити Чоло). Симеоне је, имајући у виду све успехе са мадридским Атлетиком, неколико пута истицао да је његов фудбал, онај прави његов фудбал, који га најбоље осликава као личност, онај који је играо пре десет година његов Естудијантес, коме је као тренер донео прву титулу након 23 године. Симеоне, прави и најбољи модерни ученик „анти-фудбала" (ко се сећа како је убацио лопту на терен како би спречио контранапад Малаге?).

Био је ово судар идеологија какав само фудбал може да приушти.

Био је ово и тренутак када је Мадрид преузео примат од Милана, као града са највише наступа у у финалима Лиге или Купа шампиона (14 за Реал, три за Атлетико). Италијански град има 16 наступа, а на тој бројци ће вероватно остати у догледно време. Реал Мадрид, када смо код тога, сада има више трофеја него било који други европски град (Милано их има десет, захваљујући Интеру и, више, Милану).

Тимови су почели у очекиваним саставима, па и у очекиваним облицима/формацијама. Шест фудбалера Реала и пет играча Атлетика играла су и у лисабонском финалу 2014. године.

Реал је почео у „анчелотијевском" 4-3-3 са лоптом, асиметрични 4-4-2 без лопте систему. Атлетико Мадрид је играо у свом стандардном 4-4-2 систему, који се разликовао од онога што смо од „колћонероса" гледали ове сезоне утолико што је недостајао нападачки пресинг у уводним минутима меча. Ово је било често оруђе Дијега Симеона у Лиги шампиона ове године, јер је то идеалан начин да се његов тим „наметне", како тренери воле да кажу.

Атлетико ово није радио, као што није радио ни много других ствари иза лопте које иначе ради - и то понајбоље на свету. Летаргична изведба готово свих дефанзивних задатака учинила је да Реал поведе у првој шестини сусрета, и то тако што играчи у црвено-белом нису заштитили другу лопту после убацивања лопте у казнени простор (због овога тренери млађих пионира умеју да изгубе глас). Атлетико на 15 од последње 21 утакмице није примио гол. Серхио Рамос (први дефанзивац стрелац у два финала Лиге шампиона) се није превише обазирао на то док је са саиграчима прослављао погодак. Серхио Рамос је постао тек трећи фудбалер који је постигао гол против истог ривала у два финала Лиге или Купа шампиона. Друга двојица су помињани Алфредо Ди Стефано (Ремс) и Лионел Меси (Манчестер Јунајтед).

Посебно је лош у дресу Атлетика био Фернандо Торес, који није успео да комплетира нити један пас у првом полувремену.

А онда и мало тренерског додира Зинедина Зидана, који је толико доброг урадио са Реалом откако је стигао. „Лос бланкоси" су променили одбрану, играли су позиционо оријентисани 4-1-4-1, у средњем блоку (средњој зони) у коме су Роналдо и Бејл заменили стране. Циљ испуњен - до полувремена утакмица је била анестезирана и пацификована.

Зидан је заслужио да постане тек други тренер Реала који је титулу првака Европе освајао и као играч. Први је био Мигел Муњос. Француз је такође једини човек на планети Земљи који је Лигу или Куп шампиона освајао као играч, тренер и асистент.

Дијего Симеоне, који је пропустио да постане први Аргентинац који је као тренер освојио Лигу шампиона, је на одмору направио идентичну измену као и у мечу са Бајерном у Минхену. Уместо Аугуста Фернандеса у игру је ушао Јаник Караско. Облик се променио, из 4-4-2 у 4-1-4-1. И почело је добро. Тачније, могло је да почне добро...

Пепе је фаулирао - очигледно, како само он то уме - Фернанда Тореса у казненом простору, али је Антоан Гризман погодио пречку из једанаестерца. Француз је други пут шутирао пенал против Кејлора Наваса ове сезоне и други пут је промашио. Ово је 11. промашени пенал у финалима Лиге или Купа шампиона. Десет пута су ударце бранили голмани, ово је била прва пречка.

Реал је много пасивније ушао у наставак сусрета. Њихова чувена комбинација стреч нападача (Бензема, који својим кретњама од центра развлачи одбрану ривала) и два изокренута крила (Бејл и Роналдо, који као крила улазе унутра и користе поменути простор) врло је ретко учествовала у нападачкој организацији.

Атлетико Мадрид, који је много лакше вршио пресинг у другом полувремену (нормална нуспојава промењене формације), стварао је шансе у готово равномерним размацима, али је њихов учинак пред супарничким голом био идентичан оном њихових ривала.

Двадесет минута до краја сусрета Реал Мадрид је пропустио најбољу прилику утакмице. Бензема се поново извукао на страну, али овога пута је добио он лопту, захваљујући сензационалној техничкој способности и селекцији решења Луке Модрића. Бољи од француског фудбалера, посебно мотивисаног вечерас јер за разлику од готово свих осталих на терену неће играти ни Копа Америку ни Европско првенство, био је Јан Облак (Словенац такође неће играти на континенталном првенству, када смо код тога...).

Другу прилику сензационалног габарита пропустили су Роналдо и Бејл, мање од десет минута касније, у периоду када је утакмица постала врло дивља. Први је покушао да шутира из бициклице, а одмах затим је овај други заобишао Облака, али је на гол-линији један од играча Атлетика успео да се испречи.

Није много прошло од ове врло конфузне ситуације, када је Атлети успео коначно да пробије вертикално врло компактни ниски блок Реала. На крају је Караско успео да савлада Кејлора Наваса, што је тек други примљени гол Костариканца на 14 мечева у Лиги шампиона. Никада раније, довољно је занимљиво да би било споменуто, један Белгијанац није постигао гол у финалу Лиге шампиона. Хуанфран, одбачено и нежељено дете мадридског Реала, постао је први дефанзивац са две асистенције у исто толико финала Лиге шампиона.

Продужеци, које је овај погодак донео, су много мање ретки у европским финалима. Ово је био 16. меч за титулу шампиона Европе у коме су се играли.

А продужеци као продужеци... Ритма готово да није било, садржаја још мање. Само једном се догодило да у финалу Лиге шампиона продужеци на крају не доведу и до једанаестераца, и то баш у Лисабону пре две године.

У пенал порцији овог финала дошле су до изражаја две ствари. Ривали Атлетика до финала су освојили међу собом 23 трофеја у овом такмичењу. Реал Мадрид није играо ни са једним бившим шампионом (још је само један тим имао ту срећу у костуру, односно жребу - Стеауа 1986. године). Фудбалери Атлетико Мадрида одиграли су 53.916 минута уочи финала, Реал Мадрид 3.586 минута мање. Четири играча „рохибланкоса" су одиграли преко 4.000 минута, код „лос бланкоса" је то само учинио Кристијано Роналдо. Атлетико је био уморнији, изранављенији, изнуренији и то се видело.

Хуанфран је промашио пенал, тачније погодио је стативу шутирајући у природни угао (дешњак у десну страну голмана), али делује као да је било само питање ко ће од играча Атлетија бити тај који ће поклекнути.