22 сата мрака и 80 напада: Илија Ђоковић у кошаркашком и животном хаосу Исланда

Потрага за уносним ангажманима навела је Илију Ђоковића на одабир кошаркашки егзотичне дестинације – Исланда. Многим професионалцима не би падало на памет да се упуте ка комшилуку Северног пола, где се сударају вулканска магма и ледени глечери. Са 30 година живота и 14 година сениорске кошарке, Ђоковић је потписом за ИА из Акранеса доживео културолошки, менталитетски и кошаркашки судар цивилизација из ког је изашао физички и ментално јачи.

Кратка епизода за Јахорину са Пала, после распада у Морнару, навела је освајача две европске медаље за Србију у млађим категоријама да тражи нови ангажман. Јагодинцу који није потписивао за клубове даље од суседних земаља допала се понуда са потпуно супротне стране европског континента.

„Био сам спреман за нови изазов. Важну улогу је имао мој саиграч из Пала, Гојко Суџум, с којим сам отишао у ‘пакету’. Наравно, новчана понуда је била одлична“, кренуо је Ђоковићев разговор за Интернет портал РТС-а.

„Кад се осврнем и сумирам утиске, све је било одлично, осим живота који је јако суров. Уопште није за неког ко није навикао на тај стил живота. Прехладно. У ово доба године је снег метар и по. Сваки дан пада снег, дува ветар, хладно… Три месеца сам чистио снег на аутомобилу сваки дан. Као уместо теретане (смех). У децембру и јануару сам се хватао за главу, желећи само да се заврши. Ма, катастрофа“, присећа се Ђоковић, истичући да је време по доласку у септембру било врло пријатно, са пристојних 14–15 степени.

Шта чинити међу хладним људима током поларне ноћи?

Врло брзо се суочио са „паклом“ поларне ноћи.

„Током децембра и јануара је 22 сата мрак. У једном тренутку сам изгубио ритам спавања. Нисам могао да заспим до пет, шест ујутру. Спаваш – мрак, пробудиш се – мрак. Мора да се пије витамин Д, због енергије, јер сунца нема уопште, нема УВ зрачења. Ту видиш од чега си скован, да ли си јак у глави. Огроман проблем је прегршт слободног времена. ‘Хиљаду’ ствари ти падне на памет. Не можеш да попуниш цео дан. Читао сам, индивидуално тренирао... Нема шансе. Никако да легнем да спавам. Гојко је бар био са девојком нон-стоп. Ја, сам-самцијат“, прича Илија.

Бар да су Исланђани непосреднији...

„Хладни су и меки истовремено. Ако млађег играча критикујеш, затвори се, закључа у тоалет и плаче. Нико ни са ким не прича, нити се дружи, буквално си сам са собом. Депресивни су, мада како и не би били кад ти је свакодневица у снегу до колена“, објашњава Ђоковић.

Клуб ИА је из града Акранеса, на 50 километара од Рејкјавика, са 8.000 становника. Како је сам описао, у том месту од „три улице постоје једна пекара, два маркета и спортска хала“.

„Земља је мала, али има много могућности за запослење и плате су заиста добре. Рибарство је једна од најзаступљенијих делатности, с обзиром на океан и велики фонд рибе, попут лососа. Људи раде, али су генерално опуштенији него код нас. Чак и лењи. На пример, наш кондициони тренер долази два пута недељно у теретану и има плату око 3.000 евра“, наводи бивши репрезентативац Србије.

Похвалио је фантастичне услове за тренинг спортиста, опремљеност хала и нарочито су му се допали термални базени с температуром и до 40 степени, од којих ти „читаво тело утрне“.

Тврдоглава јурњава

На све те муке, сусрео се са потпуно атипичним начином и приступом кошарци. Игра у исландској првој лиги је изузетно брза, са 75–80 поседа. Поређења ради, у рангу су са пет најбољих евролигаша у том сегменту – од Париза до Црвене звезде. Константно трчање и непресушно шутирање без претераног резона има своје предности и мане.

„После два кола сам мислио да ћу ‘умрети’. Нисам могао да се ‘опасуљим’. Само се трчи горе-доле и шутира без резона. Ја сам плејмејкер који је прошао неку нашу школу, где се игра систематски. Ако бих шутнуо у петој секунди напада, сваки нормалан тренер би ме ‘убио’. Овде је то ‘good shot’. Да сам пробао са пола терена, био би ‘good shot’. Какав, бре, ‘good shot’? Предлагао сам тренеру да успоримо, да се окренемо одбрани, да нам се прилагођавају. Џабе објашњавање. Колико год да је физички захтевна за игру, опет није тврдо, ‘туча’. Технички су солидни, тактички су катастрофални“, истиче Ђоковић и наводи пример једног од саиграча, Американца Дерила Морсела, коме је било нормално да 27 пута шутне на једној утакмици, док би Илију гризла савест ако допре до 14 шутева.

Како онда играчи са простора југословенске школе кошарке могу да допринесу у том „хаосу“?

„Очекују брзу кошарку, али се изненаде јер ми играмо организованије и паметније. Код њих је темпо веома висок и велике разлике се лако стижу. Слично као у НБА. Код нас, ако водиш 20–25 разлике, утакмица је практично решена, док тамо није“, каже Илија.

Тренерски печат и посвећеност детаљима фактички не постоје.

"Сви играју исте акције, исти начин. Не знају шта је страна помоћи, нити их занима. Не игра се одбрана. Само виде кош. Три месеца сам се навикавао на то. Као да ме неко бацио у пустињу. Тренинзи су само трчање и шут, фокус на контранападу и тројкама. Уместо да слушају друге, они гледају своје. И то је легитимно. Без обзира да ли победиш или изгубиш, пруже се руке и чује се: 'Борили сте се, показали сте карактер'. Узме се пиво, сок, чоколадица...а мени после пораза три дана није добро", појашњава плејмејкер из Јагодине.

На Ђоковићу и осталим странцима био је врло тежак задатак да се новом члану највишег ранга бар обезбеди опстанак, уз тренера који је чак млађи од Илије годину дана, уз све споменуте специфичности кошарке на Исланду.

„Тек су ушли у лигу и велики проблем је био тај што је председник променио 10 странаца. Али, није у томе била главна фалинка, него у домаћим играчима. Свака екипа има три добра Исланђанина – ми смо имали једног. И тај има 20 година, још неспремни клинац за тај ниво прве лиге. Крпили смо се. Ми странци смо морали да играју по 36 минута како бисмо били у утакмици. Чим нас четворица изађе из игре, предност пада. Нормално, на такву потрошњу и темпо дешава се да паднемо у завршници, кад се резултат ломи. Зато смо и испали из лиге, што ми се у каријери није десило. У последња четири кола смо изгубили на ‘једну лопту’, фалила нам је једна победа“, прича Ђоковић.

Просечно је бележио 14 поена, седам асистенција, 0,3 изгубљене лопте, 55 посто у шуту за два, 37 посто за три и 90 посто са линије слободних бацања.

„Притом сам стално шутирао тешке шутеве у завршници напада, преко центара, из дриблинга у страну...“

Није похвалио ни судије.

„Немају појма. Дневница им је 150 евра, месечно узму 600 евра, па морају да раде и друге послове. У последњих 10 кола сваки наш противник имао је 13 слободних бацања по мечу, у игри без много контакта“, коментарише Ђоковић.

Добра прилика за храбре странце

Репликом „Хладно, али стандард“ из филма „Лепа села лепо горе“ могао би да се опише квалитет играча с којима се сусретао.

„Стварно има одличних Американаца и генерално странаца. Рецимо, Деандре Кејн из Макабија, Џереми Парго са 39 година у врхунској форми. Нико од странаца није презадовољан, али су плате заиста врхунске и то их држи да остану. У свакој од најбољих пет екипа имаш по два репрезентативца Исланда, са пристојним бројем утакмица у националном дресу и редовним учешћима у квалификацијама. Нема Исланђанина без шута. Ни клинце који уђу са клупе не смеш да оставиш саме на шуту“, рекао је Ђоковић и додао:

„Променила су се и правила за странце. Раније смо били скупљи јер нисмо из ЕУ, али од ове године се третирамо као играчи из Европске уније. Зато сада доводе много више наших играча, јер нас сматрају квалитетним“, наводи Ђоковић.

„У првих пет-шест екипа сви имају професионалне уговоре. Код нас су само странци били професионалци, док су остали истовремено радили и играли“, казао је Илија.

За разлику од кошаркашког знања и приступа игри, где је Србија далеко испред, Исланд може да се подичи односом ван терена.

„Организационо можемо да се угледамо на њих, не и кошаркашки. Клубови пре почетка сезоне морају да имају обезбеђен буџет на рачуну. Тачно знају колико новца имају и у складу с тим планирају. Плате су редовне, без кашњења. Ако први у месецу пада за викенд, новац легне раније. Систем је веома уређен.“

Интензивна атмосфера у малим халама

У земљи рукомета и кошаркашке утакмице такође су посећене. Сигурно су разлози и спорт у затвореном, те недостатак других занимација.

„Сале су мале, углавном око 1.500 места, и скоро увек су пуне. Само национална хала прима око 3.500 људи. Атмосфера је добра јер је простор мали, па делује још интензивније. Нема организованог навијања. Све је спонтано, али живо и занимљиво. Нема класичних навијача, сви носе дресове, али нема организованих група. Неко аплаудира, неко звижди, све је прилично спонтано. Али баш зато атмосфера буде посебна“, изјавио је Ђоковић.

И поред свих недаћа, Ђоковић је успео да изађе јачи и спремнији, богатији за још једно невероватно искуство.

„Индивидуално, играо сам заиста добро и био сам задовољан својим партијама. Људи у клубу су то препознали. Међутим, тимски нисмо имали резултате јер није било јасног система. Често се није знало ко шта ради. У једном тренутку сам почео да сумњам у себе, што ми се раније није дешавало. Питао сам се да ли ја нешто радим погрешно. Али уз подршку људи из струке схватио сам да играм можда и најзрелију кошарку у каријери. Имао сам просек од око седам асистенција уз мање од једне изгубљене лопте по утакмици, што је одлично за такав темпо игре. Реално, статистички гледано, ово ми је вероватно најбоља сезона у каријери“, закључио је Ђоковић, додавши да већ постоје понуде јачих клубова са Исланда, али да је тренутно фокусиран на одмор и даље одржавање форме.

За разлику од Џорџа Р. Р. Мартина, Илији Ђоковићу је лопта уместо пера у рукама, али је и он исписао своју „Песму леда и ватре“. Мартин још није завршио свој „бестселер“, а и Ђоковић је спреман за нова искуства којима ће попунити надолазеће празне странице своје личне каријерне и животне саге.