Зелено, волим те, зелено - Панатинаикос на највишој веранди

На почетку, све је слутило на неславан и трагичан крај.

Много новца и улагања. Много нових лица и очекивања. И превише обећања.

Куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за њено огледало,
ноћ за њен огртач.
Куме, долазим крварећи
из Кабриних кланаца.

И дао је Димитрис Јанакопулос.

Лесора за наклоност навијача. Нана за престиж. И Слукаса за трофеј.

Обећао је много Атаману, а Атаман обећања пренео навијачима.

И није почело како су замислили. Након 13 рунди - шест победа и седам пораза, етикете промашаја на полеђини Вилдосиног и Ернангомесовог дреса и сумња у читав пројекат.

Наслађивала се кошаркашка Европа, непријатељски настројена према напрасном успеху. Оштрила пера, сејала критике и пребројавала "бачени" фармацеутски новац.

Све док Атаман, како ретко ко уме, није довео ствари на своје место.

Већ се пењу два кума
на високе веранде
остављајући траг крви.
Остављајући траг суза.
Дрхтали су кровови,
фењерчићи од лима.
Хиљаду стаклених дефова
рањавало је зору.

И кренула су два кума. Серијом 17-4 Панатинаикос је дошао до другог места на крају регуларног дела сезоне и као ривала у четвртфиналу добио Макаби.

Уследило је пет тешких мечева, још тежих речи, много испушених цигарета и нова Атаманова обећања.

Резултат - први пласман на фајнал-фор после 12 година. Убрзо затим и ново финале. Утакмице какве Атињани иначе не губе. Међутим, овога пута је противник деловао незаустављиво.

Пијани су жандари
лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.

И стигли су шпански жандари. Одиграли још једну блиставу прву четвртину и гласно лупали на врата новог тријумфа. Погодили су све што су бацили и имали одговор на сваку претњу.

Имали су и - што је у њиховом случају права реткост - наклоност неутралног аудиторијума, уједињеног против немилог Атамана и његових плаћеника.

Све је деловало сувише познато да би се одвило другачије, док Илија Белошевић није дао знак да почне друго полувреме. А онда се Панатинаикос претворио у Реал.

Стегли су "зелени" одбрану, а на другој страни се распуцали Слукас и Нан, уневши нервозу међу краљевску гарду.

Као пијани су деловали жандари поручника Матеа у другом делу. Правили су беспотребне фаулове, узимали тешке и исхитрене шутеве и играли без икаквог резона.

Упали су у сопствену замку, из које - они би то требало најбоље да знају - нема изласка. Што више се опиреш и покушаваш да се вратиш брзим тројкама - све више тонеш. Као живи песак.

А у тај живи песак их је гурнуо Слукас. Човек који више не сме да крочи у Пиреј, чији дом више није његов и чија је љубав према зеленом била јача од страха.

Атаман је надмудрио Матеа, Слукас надиграо Љуља и Ћаћа, а Панатинаикос се вратио на кров Европе.

На крају сузе и песма. Зелено море навијача. И загрљај два кума.

Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
два кума су се попела.
Широк ветар остављао је
у устима чудан укус
жучи, ментола, босиљка.

И победе.