Елегантни геније и кошаркашки шмекер – дан када је Харис Бркић отишао у легенду

У вртлогу сарајевске мултикултуралности увек су се рађали талентовани, надарени и у сваком погледу натпросечни људи. У граду на Миљацки 1974. године објављена је прва плоча Бијелог дугмета "Кад би' био бијело дугме", а Исмет и Рада Бркић добили су сина Хариса.

Са само десет година, Харис је започео свој кошаркашки пут у млађим категоријама Босне, шампиона Европе од пре неколико година. Вредно је несвакидашњем таленту придодавао кошаркашко знање, сањајући да једног дана заигра за први тим славног клуба из свог града. Био је део сјајне генерације Босниних јуниорa, заједно са Овчином, Вукчевићем, Глинтићем, Абазом…

Пред сам почетак рата, 1992. године, када је било јасно да се у Сарајеву спрема велико зло, Харис заједно са родитељима одлази у Београд. Није му се испунила жеља да заигра за сениорску екипу Босне, али му се у Београду врло брзо отварају нове могућности.

Партизан, тада актуелни шампион Европе, остао је после истанбулског финала без Даниловића и Ђорђевића, најбољих играча на спољним позицијама. Тадашњи тренер Жељко Обрадовић није пропустио прилику да доведе талентованог Бркића у црно-бели табор. Сарајлија на позицији бека, био је опробан рецепт.

"Он је доведен када сам ја био тренер и то је било дете које је волело кошарку, а упознали смо се на кампу на Златибору. Био је велики таленат који је трагично завршио. Могао је да постане велики играч", присећао се касније Обрадовић.

Од каљења крај Мораве до фајнал-фора у Барселони

Бркић је имао само 18 година и никада раније није играо сениорску кошарку, па су у Партизану одлучили да га пошаљу у чачански Борац на једногодишње стицање искуства. У хали крај Мораве, Харис је показао за шта је способан.

Већ наредне сезоне, Жељко Лукајић, нови Партизанов тренер, враћа Хариса у Београд и прикључује га првом тиму. Иако још млад и кошаркашки зелен, Бркић већ тада наговештава квалитет и брзо постаје један од важнијих играча екипе у којој су били Лончар, Берић, Ребрача, Дробњак, Шилобад…

Предвођен Бркићем, Партизан је освојио три узастопне титуле државног првака, у сезонама 1994/95, 1995/96. и 1996/97. Витрине у Хумској попуњене су и са три пехара намењена освајачу националног Купа – у сезонама 1993/94, 1994/95. и 1998/99.

Круна Харисове каријере био је завршни турнир Евролиге у Барселони 1998. године. Екипу су тада чинили Томашевић, Варда, Ђокић, Дробњак… Партизан је у полуфиналу поражен од будућег шампиона – екипе Киндера из Болоње. Кобни по црно-беле били су Зоран Савић са 23 и Предраг Даниловић са 10 постигнутих поена.

Шампионска сезона у Подгорици и повратак у Београд

На наговор Муте Николића, а у пакету са Дејаном Томашевићем, Харис Бркић 1999. прелази у редове Будућности. Са Подгоричанима је освојио још једну националну титулу.

Те сезоне Будућност је играла пријатељску утакмицу са Босном у Сарајеву, а Харис се први пут након одласка вратио у родни град.

"Ово је мој град, дворана у којој сам тренирао. Овде сам почео, али опет ми је неугодно јер сам овде за неке четник, а у Београду сам Турчин", рекао је тада Бркић у изјави за сарајевске медије, који су овај догађај помно испратили.

Ни популарност, ни сви велики успеси под рефлекторима кошаркашких дворана, нису могли да залече ране дечака који је морао да напусти родни град, осуђеног да се у време поплаве национализма увек и свуда осећа као туђин. Партизановци су обожавали Хариса, али погрдна скандирања противничких навијача нису била реткост.

Крајем 2000. године, када је нова сезона већ почела, Бркић се вратио у Београд и поново обукао црно-бели дрес, испоставиће се још само три пута.

Кобни 12. децембар и трагедија већа од убиства

Друштвено-политичка ситуација у земљи била је хаотична. Након ратова, санкција и бомбардовања уследила је петооктобарска револуција и смена режима. Нови државни апарат тек је требало да се успостави.

Као и обично у кризним временима, када безнађе и страх постану једина покретачка снага, на површину исплива оно најгоре. Криминал, оружје у свачијем џепу и убиства на сваком ћошку, тако је изгледала београдска свакодневица. Људски живот је изгубио вредности, а тада најчешће страдају недужни, они који у ненормалним околностима покушавају да остану нормални.

Са вечерњег тренинга у "Пиониру" 12. децембра, непосредно пред пут на једно од гостовања у тадашњој Фибиној Супролиги, Бркић је изашао раније јер се није осећао добро.

Само неколико минута након што је напустио дворану, непомично Харисово тело на паркингу је затекао пролазник који је брзо нашао и обавестио економа Партизана Николу Томашевића док је тренинг још био у току.

"После 15 минута је изашао са тренинга јер му није било добро. Играли смо пет на пет и моја петорка је била окренута ка том ћошку одакле је Никола економ дошао. Тресао се и каже: 'Пуцали на Хариса.' Истрчали смо напоље сви и већ је хитна помоћ дошла да га одвезе", причао је касније Бркићев саиграч Мирослав Мића Берић.

Непознати нападач је из непосредне близине испалио два метка Бркићу у главу. Затечен је како лежи на паркингу испред хале, недалеко од свог аутомобила. Одмах је пребачен у Клинички центар, где је оперисан, али се никада није пробудио из коме пошто је 15. децембра 2000. преминуо у јутарњим часовима.

Непознати нападач је и дан-данас остао непознат, као и мотив убиства. У медијима су се појавила разна нагађања и теорије – да је мотив покушај крађе аутомобила, неизмирена дуговања, национализам… Трагичније и од самог убиства – истина никада није изашла на видело и за Бркићеву смрт нико није одговарао.

Кошаркашки геније и иноватор

Након Драгана Манцеа, навијачи Партизана су на трагичан начин изгубили још једног љубимца. Иако су му најзрелији играчки дани тек предстојали, Харис Бркић је у историји клуба из Хумске оставио неизбрисив траг.

На 294 званичне утакмице у црно-белом дресу са бројем пет, Бркић је постигао 3.740 поена – у просеку 12,7 по утакмици. Који год се статистички параметер погледа кроз историју Партизана, Харис је у самом врху.

Бркић је био и члан младе репрезентације Југославије која је 1996. године освојила европску бронзу у Турској. Повремено је позиван у сениорску селекцију, али му прејака конкуренција и прерани одлазак нису дозволили да постане стандардни репрезентативац.

Много дуже од бројева у колонама статистичких табела памтиће се лакоћа и грациозност са којом је Харис Бркић играо кошарку. Његов шут, продор, асистенција... Ређали су се као на беспрекорно подмазаној траци.

Кошаркашки геније и иноватор патентирао је и усавршио чувени "Харисов улаз". Беспрекорно је изводио несвакидашњи продужени двокорак, наскачући на једну ногу два пута, па тек онда на другу.

Збуњивао је противнике, али и судије. Дуго је међу арбитрима постојала дилема да ли је Харисов продужени двокорак дозвољен, пошто га ни творци кошаркашких правила нису предвидели, па у члановима и параграфима није стриктно ни забрањен ни одобрен.

После разних семинара и консултација, установљено је да Харисов продужени корак није против правила, али је и данас мали број играча који се њиме служи, а и даље велики број судија који ће га без размишљања окарактерисати као грешку у корацима.

И 23 година након што је отишао у легенду, сећање на Хариса Бркића не бледи. Тешко је заборавити црно-бели дрес са бројем пет и рекламом "Zepter" и у њему момка који кошарку игра тако да ни лопта често не зна шта ју је снашло.