Кошаркашка репрезентација Србије, пример сваком колективу за врхунски резултат

Сребрна медаља кошаркаша Србије у Манили сматра се великим успехом искључиво због тога што су играчи са списка превазишли свој реноме и заједничким снагама дошли до другог учешћа у финалима на последња три Светска првенства.

На први поглед скроман састав, ни близу најјачег могућег, домогао се неизвесне завршнице и једног отвореног Гудурићевог шута за три, који би дуел са Немачком можда одвео у продужетак. Превазишли су сопствене могућности, које су по ранг-листама Фибе биле довољне за девето место. Дакле, недовољно и за четвртфинале. Сада, враћају се као јунаци.

Питања без одговора

Месецима пред почетак Мундобаскета списак одсутних звезда и носилаца игре наше државне селекције бивао је све дужи и импозантнији. То је додатно донело хладне ветрове у неповољну климу српске кошарке претходних пет година, тачније од завршних година Саше Ђорђевића и повратка из Кине без медаље.

Елиминациони порази од Италије у квалификацијама за Олимпијске игре и затим у осмини финала Евробаскета 2022, па пресудни сусрети високог ризика за пораз против Грка са Јанисом Адетокумбом и Турцима са НБА именима у квалификацијама за Мундобаскет, донели су јавности скептицизма. На све то су се придодали откази и оправдани изостанци Јокића, Мицића, Калинића, Лучића и Недовића, стандардних носилаца претходне деценије.

Уместо да циљ буде медаља, одједном се спомиње пласман на Олимпијске игре као приоритет. У екипи није 12 носилаца, него махом играчи са повременим одличним партијама, али без континуитета. Скаути ривала су сигурно мирније спавали.

Упућенији у кошарку спомињали су ситуацију из 1998. и 2014. године, када су се ништа мање оспораване селеције враћале сa златом односно сребром. У новијој историји имамо неславне примере са Евробаскета у Београду 2005, Светског првенства у Кини 2019. и Европског првенства 2022. године. Не зна се који је тим био јачи, ниједан није догурао до полуфинала.

Затим, жреб. Кина, Јужни Судан и Порторико. Очекивано укрштање са непознаницом Доминиканском Републиком и дужницима Италијанима у наредној фази. Како ли ће се снаћи на првом озбиљном тесту? Та бојазан се јавила из претходних искустава 2019. и 2022. године, а тад смо имали јаче саставе.

Ко ће сад бити основа тима уместо два МВП-а? Да ли ће се напади свести само на Богдановићева солирања или ће идеја разноврстности довести до губљења основних тежњи и система игре?

На та питања је 12 играча, уз стручни штаб са Пешићем и осталим помоћницима на челу, успело да одговори кроз перфектно спремљену тактику, егзекуцију плана, борбеност и јединство. 

Дела уместо речи

Литванцима смо у четвртфиналу зауставили шут за три и контролисали скок, у чему су били број један на првенству. Бриљантна одбрана се наставила против Канаде, нарочито на главној звезди Шеју Гилџесу-Александеру, праћена надмоћном игром Милутинова у рекету.

Богдановић је показао скоро савршену ефикасност из свих позиција, уједно и концентрацију у шуту у важним тренуцима чиме је утицао на самопоуздање ривала. Капитен Богдан је од расног стрелца и шутера еволуирао у лидера, истовремено усредсређеног на своју партију, не из себичних разлога, и на стање у екипи. 

Полазило се из агресивне дефанзиве. Мора да се крене на шут подигнуте руке. Из ње смо црпли прегршт лаких поена у контранападима, по чему смо били међу најбољима на турниру. Напади су били стрпљиви, тражило се најбоље решење, а то је најчешће био Никола Милутинов.

Као да је у неким моментима у њега ушао дух Жељка Ребраче из Атине 1998. године. Шутеви после повратних пасева из рекета ка споља су статистички најсигурнији погоци. С том идејом "сидраша" задуженог за скок, снажне блокове и полухороге дошли смо до финала, где су Немци то знали да спрече. Милутинов се наметнуо као ауторитет над Валанчијунасом, што је пресудан дуел преломног меча.

Из такве поставке, искуство клупских играча да користе сваку рупу у одбрани, предност у брзини и висини, поене у контранападима – заблистало је. Било је приметно да по изласку прве петорке квалитет игре у одбрани није падао, што говори о целокупној тимској филозофији. Ко год уђе, шта год да чини, макар и погрешио, мора да буде посвећен одбрани.

Тимови богати талентом често се уздају да ће дати кош више од противника. Мало да загреју руку, сад ће они да преокрену, само што нису. Ти манири се често нису завршавали према плану. Постижу по 20 поена у клубовима, а у новој ситуацији не знају како ће без лопте. Још се наљуте ако је не добију. Ту се ствара клица заваде. 

Систем сачињен од квалитетних подела улога у ком се цени свачији допринос доводи до раста самопоуздања. Самопоуздање резултира смелијим одлукама. Смелије одлуке бољим партијама. Боље партије резултатима. Резултати задовољством сваког члана. И тако укруг.

Рецепт за тимски успех

Селектор Пешић је безброј пута у разним интервјуима, па и аутобиографији, говорио да је главна поента у спремању утакмице прикривање мана и истицање предности. Врлине наших репрезентативаца задивиле су нацију у најбитнијим моментима. Мане су се јављале периодично и на време су прикривене. Хаљина која истиче деколте и сужава струк на црвеном тепиху, засута кишом блицева.

Лепота тимског спорта је употреба људских и играчких квалитета зарад остваривања неког циља, дељења радости у победама и очврслих веза после пехова. То је овај тим приказао за две недеље на Далеком истоку.

Кошаркашка репрезентација Србије пример је другим колективима, не само спортским, које ставке је потребно испунити зарад врхунских резултата. Одабир мотивисаних појединаца, одређивање заједничког циља, подела улога, изостанак сујете, вера и у паду, фокус у успеху, поверење. Оловку и папир, па запишите.