Светски шампиони чега? Перјанице НБА лиге САД и Канада жртве глобализације

Облак прашине, тачније торнадо, дигао се после критике најбољег спринтера данашњице Американца Ное Лајлса на рачун ароганције спортиста из његове земље. Указао је на неисправност и неутемељеност става по ком су Американци прваци света само зато што су остварили најбољи резултат у оквиру домаће конкуренције. Тај коментар троструког освајача злата на недавно завршеном Светском првенству у Будимпешти се обистинио.

Американци и Канађани се боре за бронзу на Мундобаскету. Сценарио који НБА није очекивао. Нису се надали ни да ће Србин водити тим из Денвера до прстена, па се десило. "Крпљење" рупа атлетским предиспозицијама и индивуалним талентом исфилтрираним кроз огромну конкуренцију није више сигуран рецепт.

Гледаће се дуел Шеја Гилџеса-Александера и Ентонија Едвардса – у мечу за треће место. Видећемо ко ће се у свлачионици Њујорк никса хвалити тиме да се попео на најнижи степеник на подијуму, Берет или Брансон и Харт.

Глобализација се окренула против Америке. Нису више довољне богом дане способности и моћна технологија. Европљани су извезли таленте који су прикупили знање и вратили га у корист националних селекција. То су показале Литванија и Немачка.

Србија је доказала Канади да стремљење ка америчком принципу стихијског склапања тима простим позивањем НБА појединаца не може да их доведе до врха. Мада, канадској кошарци је и ово свакако највиши домет до сада. Имају младе играче, шпанског селектора, недостајали су Мари и Вигинс, следеће потребно јесте изградња култа репрезентације. На њима је да увиде како. Нарочито, јер су њихови носиоци уједно и НБА звезде, дакле културолошки су ближе Американцима. Облачење, жаргон, стил живота... За то је заслужно и играње на америчким колеџима, самим тим и рано кидање везе с матицом.

НБА лиги одговара прилив новца, логично. Одакле год да долази. Томе доприносе и изузетни играчи. Њих на овом Светском првенству није било. Спремаће се за Париз. Поставља се питање проблема маркетинга.

Како ће нека франшиза да промовише свог најбољег играча са податком да је био трећи, не дај боже четврти, на Мундобаскету? Алекса Аврамовић је обесмислио Шеја у ког се куну у Оклахоми. У Орланду су збуњени ко је сада главни, руки године Паоло Банкеро или браћа Вагнер? Дилон Брукс је иначе важио за лајавца, Богдан је придодао још један доказ тој репутацији. Иронијом судбине, Денис Шредер је овог лета прешао у Торонто.

НБА је моћнији од Фибе. Самодовољан систем. Диктирају моду и поредак светске кошарке на основу тога колико се уозбиље. Тако је било од 2002. до сада. Остатак света вреба прилику. У Манили се отворила управо једна таква. Канцелара НБА лиге Адама Силвера и његове сараднике не занима продукција играча за репрезентацију, већ лични профит, логично. Да се на Ванаутуу, Тувалуу, Антигви и Барбуди, Гибралтару нађе неки "вундеркинд", оберучке би га прихватили. Неће одједном спречити улаз странаца зарад државних интереса, дреса "дрим тима" који је светиња, производње врхунских кошаркаша за националну селекцију и промоцију САД као обећане земље.

Поредак у Манили може да стави НБА пред извор са два путића, један ка максималној промоцији својих пулена, односно прихватање међународне конкуренције и промене имиџа у лигу оних најквалитетнијих.

Ма ко освојио бронзу, северноамеричка школа кошарке је трећа на свету. Европа је узвратила ударац.