Ко се сели тај се не весели, осим ако не прати српске кошаркаше

Задовољни због све три победе нашег државног тима, задовољни због игре коју су Јокић и екипа приказали и задовољни што смо били део успешне мисије у овом, мени после свега лепом кинеском ”градићу” од circa седам милиона становника.

Иако сам знао да неће бити лако и једноставно као против Анголе и Филипина, био сам прилично миран пред меч са Италијанима, и искрен да будем, ни у једном једином тренутку нисам сумњао у рутинску победу.

Нисам стрепео ни када је иза линије 6.75 све погађао Хакет, ни када се разиграо Галинари, ни када је харденовске шутеве са једне нoге убацивао Белинели.

А нисам се нервирао ни када је Богдан промашивао слободна бацања, ни када је Бели (дуго) био на нула поена, ни када се данас нешто нервознији Јокић ”качио” са Италијанима. Или они са њим, можда је прецизније.

Знало се и пре меча, а на мечу и видело, да ”азури” немају чиме да се супроставе нашим мишићима и центриметрима у рекету, нити могу да погађају цело време, а камоли да нам одбрамбено-физички испарирају четердесет минута.

И све је дошло на своје. Јовић је добро дириговао, а богме и погађао. Јокић са неких 30% снаге пунио све колоне, а Бјелица подсетио зашто је некада играо и плеја. Радуљица у свом ”зен” али наоштреном стању, а сурови Богдан нашпанован на ”30+". 

Тако екипи са ”чизме” није било спаса, иако су га тражили у, назовимо је, чврстој игри и њима својственим чаркама. Срећа те није било неконтролисаних рекација, мада јесте неких прескакања...

Енглеска најава 

Иначе, последњи дан у Фошану искористио сам да коначно уђем у древни храм Зумијао, о чему ће те моћи да прочитате посебну причу.

Елем, након шетње кроз главну турситичку дестинацију у Фошану, колега Влада из ”Новости” и ја трагали смо за местом у оближњем Лингнан Тјанђин кварту за предах, кафу и ручак. 

Седамо у један ”бистро” и еспресо чекамо више 20 минута. Размишљамо да устанемо и одемо, али нашу нервозну игру добро ”чита” Енглез и практично мој имењак Марк, који је Лондон пре девет година заменио Кином.

”Спорији су мало, али је све што нуде је врло добро. Будите стрпљиви”.

Чим је то изговорио наша кафа је стигла. И јесте била добра.

”Ок, друже, уз извињење што те ометам у оброку, реци нам шта то једеш? Да не лутамо по менију”, упитао сам га. 

”Нудле са говедином. Одличне су, заиста. Једем их често овде пошто живим ту иза угла. Нећете погрешити”, рекао је. 

Објашњава да га је посао довео у Кину пре скоро деценију. Током недеље ради као консултант за послове увоза и извоза, док је викендом тренер у млађим категоријама у једном фудбалском клубу у Гвангџоу, пошто је тај посао радио и у Арсеналовој омладинској школи.

Мислио је да смо и ми због фудбала дошли у провинцију Гвангдонг, као и добар део Срба које је упознао, али се након нашег одговора да је повод ипак кошарка сетио да је у току СП, па је уследило је питање: ”Куда идете даље?”

На наш помен Вухана, реаговао је изразом лица као када пробате нешто покварено и неукусно.

”Ох, одвратан град! Велик, загађен, прљав, тмуран…”, набрајао је. ”Мени се ни мало није допао и надам се да нећете тамо дуго остати, већ да ће те отићи на неко лепше место. Рецимо Шангај или Пекинг, у којима сам живео и који су много отворенији за Европљане и далеко лепши”, објаснио је свој став.

Насмејали смо се, и онда сам превео још једну нашу изреку и завршио разговор, али и свој одјавни блог из Фошана, речима: 

”Из твојих уста у Божије уши!”.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)