Киша пљушти, спремамо се за Италијане, али смо ипак закаснили

Када пада киша то није вест, често воли да истакне један мој старији колега. Али киша може и те како да вас омете да направите вест, односно да напишете планирани текст.

А планирао сам да обиђем древни замак ”Зумијао”. Међутим, задржавање од 45 минута у пословници кинеског мобилног оператера ”Чајна мобајл” завршило се у исто време када је почео велики пљусак, који је са повременом променом интензитета трајао цела три сата.

Стога, уместо да се у данашњем блогу бавим и туристичким доживљајем једног од симбола Фошана, остају ми махом кошаркашка дешавања и приче око терена (верујем да моје тросатно лутање тржним центром никога не занима).

Са кабаницом и капуљачом на глави претрчао сам део пута од излаза из ”мола” до уласка у метро, а код аутомата за куповину жетона срећем оца и сина из Београда, који су јуче дошли у град и који су такође били онемогућени да га данас мало боље упознају.

У кратком разговору ми је момак, који и сам тренира кошарку, рекао да га су га прве две утакмице Д групе мало и разочарале због огромне и идентичне разлике између Србије и Анголе, те Италије и Филипина (46 поена). Вели, није очекивао изненађење али јесте бољи отпор аутсајдера.

И као да ми је тим речима најавио оно чиме ће Сале почети обраћање медијима на крају тренинга, неких сат времена касније.

”Не бих се само лимитирао само на анализи Филипина, већ генерално систем такмичења Светског првенства са 32 учесника. Дешава се да постоје такве разлике, такве утакмице, не само у овој групи. Мора да се постави знак питања у кровној организацији, да ли нам то одговара, да ли је то добро за кошарку коју презентујемо медијима у свету, или ћемо да вратимо на мало реалнији однос снага”, рекао је Ђорђевић, јасно алудирајући на то да је СП са оволиким бројем тимова превише, и да мора да се нађе боље решење.Ипак, нешто размишљам. Моје лутање тумарање тржним центром у ишчекивању престанака кише имало је је заправо мало везе и са кошарком”, рекао је измешу осталог селектор, поред најаве да ће се Бјелица наћи у тиму за меч са Филипинцима. 

Док сам чекао да ми се неки фајлови аплоудују, размишљао сам о неиспуњеним циљевима које сам сам себи поставио, и онда схватио да је данашњи боравак у тржном центру уз константо гледање кроз прозор, ипак имао и некакву кошаркашку конотацију. 

Наиме, прошао сам поред бар три-четири радње ”Анта спорт”, познате кинеске компаније за производњу спортске опреме која је, осим што је дуго година била технички спонзор српске тенисерке Јелене Јанковић, произвођач патика за сјајног шутера из Голден Стејта Клеја Томпсона.

Он је, бар по оном што сам приметио у Фошану, највећа НБА звезда у Кини.

Током куцања и слања извештаја након тренинга, у прес центру чули смо од колега за проверени италијански ресторан ”Мала Италија”, где је пица јако добра а пиво приступачно, те смо се тамо претпоследњом метро линијом и упутили.

Ипак, ”пољубили смо врата” што се каже, пошто италијански Кинези или кинески Италијани, како вам је драже, раде до 22.30.

Но, наша жеља да кишни и тмурни дан завршимо испијањем кинеског пива била је јача, те смо пронашли један бар, европско-америчког изгледа, у који нас је љубазна домаћица, својервсна кинеска крчмарица, просто увукла.

Помоћу офлајн мода забрањног ”гугл транслејта”, споразумели смо се да нам донесе прву од тура локалног точеног пива, којем нисам запамтио име али јесам укус, јер је било неочекивано добро, а катализатор је вероватно био кикирики у готово неограниченим количинама.

Тако сам са колегама из осталих српских редакција писаних, онлајн и ТВ медија провео вече дискутујући о стању српске кошарке и српске репрезентације.

Који су закључци нека остане наша мала тајна, али могу вам открити само једно - сви су на овај далек пут кренули сам вером и убеђењем да можемо и да ћемо освојити то дуго чекано злато. А знате, бар ви који редовно читате сајт РТС-а, да сам ја већ дуго у том ”гасу”.

На крају ову симпатичну и надасве стрпљиву девојку једва убедисмо да узме бакшиш који смо јој оставили. Помоћу телефонског преводиоца одоворила ми је да то нису њене паре и да не може да их узме, али сам јој, такође преко преводиоца, објаснио да то схвати као нашу захвалност за њену гостољубивост и добру услугу. На послетку је ипак пристала, иако знам да то није део угоститељске културе у овој земљи.

За крај, поделићу са вама фотографију из тоалета овог симпатичног локала, која врло добро описује како сам ја, али и многи моји сапутници, доживео Кинезе за ова три-четири дана. 

Не разумем готово ништа (заиста слабо, јер ретко ко говори енглески), али разумем љубазност. И захвалност.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)