Одбрана титуле са паузом, Бодирога МВП

Тада се вратила на највиши степеник европског подијума, онај на коме је била 1991. у Риму, а 1998. је поново била на истом месту на "светском" трону. У међувремену, између Атине 1995. и Атине 1998, Југославија је, са Душаном Ивковићем на клупи, била олимпијски вицешампион у Атланти 1996. и европски првак 1997. у Барселони. После Атланте дошло је до смене на кормилу: Душан Ивковић је место селектора препустио првом помоћнику Жељку Обрадовићу, док је сам преузео функцију савезног капитена. И даље је био на клупи, али на њеном другом крају, Обрадовић је имао пуну самосталност у раду.

У Атину је одвео овај тим: Дејан Бодирога, Владо Шћепановић, Саша Обрадовић, Никола Лончар, Драган Луковски, Мириослав Берић, Александар Ђорђевић, Жељко Ребрача, Предраг Дробњак, Никола Булатовић, Дејан Томашевић и Миленко Топић.

Није било, из разних разлога, Дивца, Паспаља, Даниловића, Савића, а Саша Ђорђевић је дошао ровит, после интервенције на повређеном колену. Није било превише разлога за оптимизам, али кошаркаши су још једном, осим зања, показали и карактер: вратили су се са златом "одбранивши" титулу освојену у Буенос Ајресу 1990. пошто 1994. нису ни могли да је бране.

Почело је "реваншом" Порторику за пораз у Санта Феу 1990, било је 80-66 а први стрелац био је Мића Берић са 23 поена. За победу над Русијом био је неопходан продужетак, после 40 минута било је 68-68, Руси су на полувремену водили 40-33 али је после додатних пет минута било 82-74 за Југославију. Јунак меча био је Жељко Ребрача, аутор 23 поена, Дејан Бодирога је дао 16, Саша Обрадовић 10.

Са Јапаном није било проблема, резултат 99-54 све говори. Најефикаснији је био Саша Обрадовић са 18 а Саша Ђорђевић је искористио меч да са 14 поена мало ухвати форму.

Први ривал у другој фази била је Канада, такође без проблема 95-55. "Уписало" се свих 12 играча, највише је дао Берић (13), пратили су га С. Обрадовић (11) и Бодирога 10. Пораз од Италије (60-61) мало је покварио расположење, али још увек је било времена да се стигне до борбе за медаље. У изједначеној утакмици Топић је са сиреном промашио шут за победу. Ребрача је са 16 поена био наш најефикаснији играч а исто толико за "азуре" дао је Грегор Фућка.

Од утакмице са Грчком се помало страховало, пре свега због публике и неких "нерашчишћених рачуна" са ЕП 1995, али није било проблема. Наш тим је победио 70-56 (36-30), а најбољи и најефикаснији био је Дејан Бодирога са 19 поена. Топић је дао 10, Ребрача 9, Обрадовић и Берић по 7.

На реду је било четвртфинале, а противник Аргентина. Из резултата 70-62 могло би се закључити да је остварена рутинска победа, али памтим тај меч по мукама на које су нас ставили Аргентинци пуних 30 минута. Они су били на почетку стварања своје златне генерације која ће у тој истој Атини 2004. постати олимпијски шампион. У тиму су били млади, веома талентовани играчи: Ђинобили, Сконокини, Оберто, Никола, Еспил, Пепе Санчес, Волковиски...

Меч је добијен на суви квалитет, на искуство Ђорђевића (13 поена), таленат Бодироге (14, плус 8 асистенција), на скокове Томашевића (11) и Ребраче (7), на бољи шут (25/50 према 22/58 ривала)... Аргентинци су били бољи само у тројкама (35,3% према 27,8% наших). Није била игра за памћење, али је циљ остварен, СР Југославија је била у полуфиналу.

Ривал у борби за финале била је Грчка. Атмосфера, очекивано, паклена, преко 20.000 људи у дворани ОАКА, али исход је био као и на претходним мечевима: Југославија је победила 78-73, додуше после драме и продужетка, после 40 минута било је 57-57 Блистао је Дејан Бодирога, аутор 31 поена са сјајним процентом шута (9/12, 75%), плус 5 скокова и 4 асистенције. Жељко Ребрача га је пратио са 20 поена и чак 13 скокова (11 у одбрани). Ђорђевића није хтео шут (1/6), као ни остале играче, од 16 покушаних тројки погођене су само три (18,8%). Грци су имали скок више (29-28) и кад се погледа статистика испада да смо добили захваљујући (знатно) бољем извођењу слободних бацања – 33/43 (76,7%) према 11/22 (50%) Грка.

Финале је играно 9. августа, противник је била Русија, боља од САД 66-64. Ево актера меча који је нашој кошарци донео четврту титулу првака света:

Југославија-Русија 64-62 (30-35)

Дворана ОАКА. Гледалаца: 20.000. Судије: Вировник (Израел) и Фигероа (Порторико). Пет пенала: Бодирога (39), Кишурин (40).

Југославија: Обрадовић 7 (2-2), Берић 2, Бодирога 11 (1-2), Томашевић 7 (1-4), Ребрача 16 (2-2), Шћепановић 5, Ђорђевић 7 (4-4), Топић 9 (1-2).

Русија: Карашјов 9 (3-4), Бабков 4, Панов 14 (2-4), Кишурин 3 (1-2), Михајлов 9 (1-2), Кудељин 14 (2-2), З. Пашутин, Домаи 4 (1-2), Носов 5 (1-2).

На клупама су били Жељко Обрадовић и Сергеј Белов, некада највећа звезда совјетске кошарке и вероватно најбољи руски играч свих времена. Утакмица је била веома тешка, изједначена, са предношћу совјетског тима у првом полувремену али и бољом игром наших момака наставку.

Колико се сећам, одлучио је Жељко Ребрача. Прво је код 57-56 за нас блокирао шут Михајлова, а онда је код 58-56, после промаша Топића са пенала, ухватио лопту и донео предност од четири поена 60-56, што је било довољно за тријумф. Ребрача и Бодирога били су наши најбољи играчи на шампионату, али значајан допринос дао је и недовољно спремни Саша Ђорђевић. Он је као капитен примио трофеј.

Наш тим је за нијансу боље скакако (30-26, Ребрача 11), за нијансу је боље шутирао (50% према 49% Руса), број изгубљених лопти био је једнак (по 14), исто и освојених (по седам) Руси су били мало бољи у асистенцијама (9-7).

Одлучиле су нијансе... и Ребрача.