Додир свиле

Како кошарка објашњава свет

Да ли је доминација америчких "Тимова снова" трајала кратко јер је Запад пре 30 година победио погрешног противника?

Велики људи су само они савременици који могу да осете хук времена у бурним периодима. А тај хук из ове мудре реченице Јована Цвијића чак и за наjмоћније зна да буде неухватљив скоро као скај хук Карима Абдула Џабара.

Већ је опште место да су Срби 1989. гледали на погрешну страну па тако нису видели а ни схватили да је срушен Берлински зид. Можда је заиста било тако, можда би заиста све било другачије да смо тада уместо другарице и другови рекли даме и господо, можда се земља не би распала, можда бисмо постали чланица Европске уније и можда би Дражен Петровић и Александар Ђорђевић чинили бековски тандем репрезентације на Олимпијским играма у Барселони 1992. године.

Или баш и не би? И то не само због тога што Дражен није волео Салета.

Тог лета 1989, зид у Берлину био је постојан кано клисурина а не памти се да се нека репрезентација на Европском првенству у кошарци тако лако прошетала до злата као Југославија на свом терену у Загребу. Тај јун 1989. био је и последњи тренутак у ком се могло рећи да је Југославија на свом терену у Загребу. Непуних годину дана касније звиждуци химни Хеј Словени на Максимиру наговестили су да је крај те занимљиве утакмице веома близу.

Али нисмо ми ту најбитнији.

За време владавине Берлинског зида однос снага у кошарци био је једнак односу снага у свету. Дакле, биле су битне три земље. Сједињене Америчке Државе, Совјетски Савез и Југославија. Тим редом и значајем. Када је 1989. у Загреб Совјетски Савез дошао без свог запада, без Сабониса, Марчулиониса и других литванских кошаркаша, када је дозволио могућност да их сам победи Никос Галис јасно је било да се руше царства и да следи рушење зидова

Али, у општем одушевљењу због рушења Зида у Берлину, због почетка краја Совјетског Савеза, ускоро и почетка краја Југославије, због коначне победе Запада, због коначне победе либералног капитализма, због тога што је наступило време Краја идеологије, које ће трајати вечно како је егзалтирано закључио Френсис Фукујама, Запад није видео један много битнији догађај. Није схватио шта се десило на Тјенанмену, јуна те 1989. године.

Били су толико задовољни да од среће да нису схватили да су победили погрешног противника. Или бар мање битног.

Нису осетили хук времена. Нису видели рађање дива.

Зато је тај свет који је требало да траје вечно трајао само 10 година. Свет у ком се амерички Тим снова спрдао са свима другима.

После бомбардовања Југославије ништа више није било исто. Коме то није било јасно могао је да види на више примера током две хиљадитих закључно са 2008. када је спектакуларним отварањем Олимпијских игара у Пекингу Кина симболично показала колико се променио свет. 

У кошаркашком смислу ми смо све то видели у Индијанаполису 2002, када је Бодирога послао Реџија Милера по ћевапе а Гуровић шутирао тројке као да је испред зграде у Новом Саду а не против најбоље репрезентације на свету на њеном терену. Да то није инцидент него правило, да је Империја рањива после су показали Аргентинци па Шпанци и Грци.

Када је већ свима било јасно да живимо у свету са више сила и Американци су се уозбиљили. 

И политички и кошаркашки.

Сад је и Доналду Трампу јасно да је кључ владавине света Пацифик и да је прави противник Кина.

Мада се, као у некој приповетци, и даље у Америци прича о опасности која долази из Русије. 

Кошаркашки, и у Мадрид пре пет година и у Рио пре три лета слали су најбоље.

Сада пред Кину најбољи су одустали. Али су, зато за селектора изабрали најбољег. Човека који носи презиме Попович а чији је један до надимака Луди Србин. Он је гаранција да највећа светска сила, ипак озбиљно схвата нову поделу света.

Србија од Југославије није преузела глобални значај али јесте медаље и традицију успеха на Светским првенствима. Два пута наша земља и после распада Југославије била је светски првак; на претпрошлом првенству нам је само грубом судијском крађом отета сребрна медаља а на прошлом, у Мадриду направили смо чудо, освојено је то сребро.

За ових пет година дошли смо дотле да се на сребро више не гледа као на чудо. Већ скоро као на обавезу. А машта се о томе да се сруши Америка.

Америка, пак без обзира на све у Кину долази као неко ко не би смео да изгуби. Бар не на терену противника кога није видела пре 30 година.

А који ће, хук времена је неумољив, за 30 година да влада светом.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 23. новембар 2024.
0° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње