Игра наших живота: Ноћ тихог пуча и велике поделе (3)

ПРВИ ДЕО

ДРУГИ ДЕО

Био је поседнут. Сви су они, слични њему, величанствени духови у оклопима људи. Онима који гледају, а то раде погрешно – а ништа не греши више од алијансе мрежњаче и неухрањеног кранијума – он и они делују смешно, тупаво и смотано, баш као Бодлеров албатрос.

Али он није био смешан, тупав или смотан. Ив Клајн, као и сви уметници, подједнако обележени Каиновим белегом и музиним угризом, био је човек који је тражио. Негде на међи модернизма и постмодернизма, највећи од свих припадника новог реализма (Nouveau Réalisme), тражио је ништавило. Франсоа Дуфрен је правио деколаже (јединствена техника стварања уништавањем), Ники де Сан Фан је правила слике пуцањем, Жан Тенгли је правио кинетичке скулптуре и скулптуре које се самоуништавају, Арман је креирао статуе од ђубрета (Poubelle), Данијел Споери слике од насумичног садржаја фиока или површине стола после довршеног оброка.

Апропријација света око њих била је поклич ове групе окупљене око манифеста који је написао Пјер Рестани, а чији је други и последњи исказ казивао Nouveau Réalisme = нове перцепције стварности. Поетско рециклирање стварности, говорили су и говорило се.

Али Ив Клајн је желео више. Или мање, зависи како се посматра. Он је жудео за нематеријалношћу, јер само је она бескрајна. Када нешто постане „нешто", престаје да буде све остало. Само је ништа – све.

Клајн је цртао монохромне слике у плавој боји коју је сам осмислио (International Klein Blue је њено име). Свака боја носи неку асоцијацију на конкретност. Плаво, тврдио је, евентуално једино подсећа на небо или море, већ најапстрактније ствари у видљивом свету. Створио је бескрај на платну, али није стао...

Отворио је изложбу коју је назвао „Празнина", а која се састојала од потпуно празне галерије и једног креденца. Празног. Тврдио је да може да левитира, а свој лет је демонстрирао кроз фотомонтажу „Скок у ништавило". Потом је на париским киосцима делио лажне вести о свом подвигу.

Његово дело „Зоне нематеријалног сликовног сензибилитета" (Zone de Sensibilité Picturale Immatérielle) нека је врста клице концептуалне уметности. Клајн је за злато продавао папир који је био доказ власништва над празним простором. Као испуњење или употпуњење дела, власник је потом могао да запали папир, предајући се заједно са аутором потпуној нематеријалности.

Напослетку, Клајн је сликао ватром, јединим нематеријалним материјалом.

Припадници Фудбалске асоцијације, отприлике сто година раније, радили су управо супротно. Они су отимали од џо-лока губице ништавила. Фудбал је био расплинут, рашчлањен вековима и навикама, несагледив, скоро метафоричан, ближи Платоновом идеалу него сенци у пећини.

Али Артур Пембер и Ебенизер Коб Морли су морали да сачекају своју прилику. Зигмунд Фројд је сматрао да људско биће сазри када принцип задовољства – захтевања тантрумом да се свака жеља испуни онда када се и појави – замени принцип реалности, односно прихватање спољашњег света и његове независности од наших хтења. Остварење жеље се мора одложити како би се створили објективни услови за њено испуњење. Пембер и Морли су морали да сачекају. Били су зрели...

Морали су да припреме терен како би, ипак напослетку, фудбалски терен био онакав какав они желе. И управо то су и урадили.

Пети састанак Фудбалске асоцијације одржан је 1. децембра. Почео је читањем писама, међу којима су били и она од господе Тапхолма и Еша, представника Лаута и Ричмонда. Писмо је послао и Вилијам Честерман из Шефилда, који је додао и копију правила свог клуба.

Али важнија од тога била је демографија окупљених. Нови члан ФА постала је Форест школа, која је послала два делегата на састанак. Бројни емисари клубови који су играли фудбал базиран на оном који се играо у Рагби школи нису послали представнике. Дошло је време за напад.

Карл вон Клаузевиц, пруски војсковођа и један од највећих теоретичара ратовања, тврдио је да у сукобу офанзива и дефанзива нису симетрични и да је потпуно погрешно претпостављати њихову изједначеност. Да су та стања стварно равноправна, тврдио је он, рат би био непрестана битка, уместо што је углавном припремање за војевање испресецано тек понеким и спорадичним обрачуном. Тако је зато што су они који нападају или освајају у подређеном положају и морају да се спремају, да смишљају, да се довијају.

Као младић, Клаузевиц се придружио Наполеоновој армији у њиховој величанственој катастрофалној инвазији Русије. Видео је, тако, како непобедива grande armée улази на територију непријатеља са 700.000 војника, да би се само шест месеци касније повлачила, понижена и поражена, са тек једва више од 20.000 људи са оружјем.

Руси – а ово је есенцијално – практично нису морали да ураде ништа. Само су се повлачили и повлачили, допустивши маршалу Зими да докусури Французе. Клаузевиц је тада спознао колику предност имају они који се бране. Дакле и дакле, нападач мора да се спреми, да смишља, да се довија.

Опет, управо су то урадили Морли, Пембер и њихови конспиратори.

Алкок је предложио да се правила која дозвољавају трчање са лоптом у руци и хекинг обришу. И баш тако, донета је кјароскурна одлука да се са лоптом не може трчати, а и хекинг је експлицитно забрањен. Coup d'état је комплетиран. Рагби је истеран из Фудбалске асоцијације, а све је одрађено уз прасак цепања хартије и тек понеког уздаха пригушеног длановима.

На четвртом састанку, сећамо се, 19 делагата гласало је, истина у односу десет напрема девет, да ФА задржи хекинг и трчање са лоптом у руци. Али делегати који су подржавали насушне елементе Рагби фудбала сада нису били ту.

Блекхит и Блекхит Пропрајатери школа су били на оба састанка и подржавали су рагби аспекте. Идентичну инклинацију су имали и Кенсингтон школа, Персевал хаус и Вор офис, али њих није било на петом састанку.

Вимблдон школа је имала два представника на четвртом састанку, господу имена Крукшенк и Долтри, који су гласали различито. Међутим, само се овај други појавио на петом састанку, а он је био анти-рагби настројен.

На крају нова, и сада дефинитивна и коначна правила, изгласана су са 11 гласова наспрам само четири успротивљених.

Осмог децембра, око седам сати увече, правила су формално потврђена на шестом састанку Фудбалске асоцијације и дата је дозвола Џону Лиливајту да их штампа и објави.

Прва правила Фудбалске асоцијације:

1.) Максимална дужина терена ће бити 200 јарди (180 метара), максимална ширина ће бити 100 јарди (90 метара), дужина и ширина ће бити обележени заставицама; голови ће бити означени са две усправе стативе, удаљене осам јарди (мало преко седам метара), без траке или пречке.

2.) Победник подбацивања новчића добија прилику да бира гол. Меч почиње ударцем са земље тима који је изгубио подбацивање; противника екипа неће прићи на мање од десет јарди (око девет метара) од лопте пре него што се изведе почетни ударац.

3.) Након гола, тим који је примио гол добија посед а тимови мењају стране.

4.) Гол је када лопта пређе између статива (на било којој висини), а не сме да буде бачена, ударена руком (knock on) или ношена руком.

5.) Када лопта оде у аут (touch), први играч који је додирне мора да је баци са места где је напустила игралиште, под правим углом са замишљеном граничном линијом.

6.) Када играч шутне лопту, било који саиграч који је ближи противничком голу је ван игре и не сме да додирне лопту нити да на било који начин спречи било ког играча да то уради све док се лопта не шутне поново.

7.) У случају када лопта пређе гол-аут линију, ако играч екипе којој гол припада први додирне лопту, један од његових саиграча има право да изведе слободни ударац са гол-линије са супротне стране од оне на којој је лопта додирнута по напуштању игралишта. Ако играч противничке стране први додире лопту, његов саиграч добија прилику да изведе слободни ударац (али само у гол) са 15 јарди удаљености од гол-аут линије супротно од места где је она изашла и после освојена. Играчи тима који се брани морају да стоје иза свог гола док се ударац не изведе.

8.) Ако играч оствари фер хватање добија право на слободни ударац, али само ако га најави тако што ће направити знак петом у тлу. Како би извео шут може да се повуче колико жели, а ниједан противнички играч не сме да пређе даље од знака док овај не шутне лопту.

9.) Ниједан играч неће носити лопту.

10.) Саплитање и хекинг нису дозвољени и играчи не смеју да користе руке да дрће или гурају ривала.

11.) Играч не сме да баци лопту или да је руком дода саиграчу.

12.) Ниједан играч не сме да подигне лопту са тла док је ова у игри, ни под једним изговором.

13.) Играчи не смеју да носе ескере или гвоздену оплату на ђоновима или пети својих ципела.

Први пут један меч по правилима лондонске Фудбалске асоцијације одигран је 19. децембра, а меч између Барнса и Ричмонда окончан је без постигнутог гола.

Френсис Мол Кембел је још једном брундао због правила, сматрајући да је фудбал који су она описивала постао ушкопљен.

„Ако изоставите хекинг, изоставићете дрчност и храброст из игре и ја ћу морати да доведем групу Француза који ће вас победити након недељу дана тренинга". Спорт, веровао је он и њему налик, нешто је што се тицало и што је дотицало снагу, силу, бол, мушкост схваћену стандардима времена када је мач био и фразема и фонема.

Званично је повукао свој Блекхит из Асоцијације, чиме је отпочео велику шизму између асосијејшн фудбала и рагби фудбала, која ће бити комплетирана осам година касније.

Истина, договорено је да ће се питање правила поново покренути на наредном састанку Фудбалске асоцијације, у септембру наредне године, а да ће до тада правила бити прописно испробана и емпиријски испитана. Али ово се никада није догодило...

Тешко је измаћи се од закључка да је могло да дође до компромиса. Другачије срочено, раздвајање и рачвање фудбала није било неизбежно.

Многи рагби клубови су били спремни да се одрекну хекинга (или су то већ урадили). Исто тако, Ројал Енџенирс су били везани за ФА, али су трчали са лоптом у рукама, што су сматрали „неопходним делом игре".

Ричмонд, екипа сачињена углавном од бивших ученика Рагбија, крајем 1863. године и почетком 1864. године играо је мечеве користећи три сета правила – Кембриџа, Фудбалске асоцијације и напослетку рагби правила.

Да Пембер и Морли нису деловали унилатерално, дипломатско-силеџијски чак, могуће су биле две евентуалности. Једна је настајање неке врсте легуре, у којој би фудбал био спорт у којем је хекинг забрањен, али ношење лопте у рукама и у специјалним околностима могуће. Штавише, 2. јануара 1864. године, у мечу који су организовали Пембер и Морли, било је „доста ношења лопте". Међутим, до тада су играчи рагби фудбала већ напустили ФА и није било никога ко би се овоме превише обрадовао.

Друго хипотетичко решење било би да Фудбалска асоцијација прихвати рагби фудбал као равноправан, односно да преузме на себе надгледање оба варијетета и да их третира као једнаке ентитете.

Напослетку, уместо да уједини фудбал, што је свакако била идеја, Фудбалска асоцијација га је само још више рашчланила и фрагментисала.

Године које су долазиле донеће неизвесност опстанка Асоцијације, њено и маргинализовање њене мисије од већине релевантних фудбалских аспеката, сила и чинилаца.

Једна битка је добијена, али и Наполен је прошао Њемен неопструиран. Фудбал, огољен као живац и рањив као гладни и промрзли пешадинац, ушао је у територију на којој никада није био.

Авантура је тек почела. Фудбал је поринут, али вода је била хладна. Фудбал је ступао, али снег је шкрипао под стопалима...