Игра наших живота: Шта знају деца шта је фудбал?

Фудбал се ушуњао у јавне школе. Није било труба, црвеног или ма ког другог тепиха, аудијенција добродошлице, проскинезе... Дечаци су сами почели да играју фудбал и онда га одржавали, прихватајући игре које су гледали у местима у којима су одрастали или оне које је можда у самом окружењу школе играо прости свет.

Интересне групе блиске школама, родитељи и бивши ученици, промовисали су фудбал дечака заједно са дечацима, подједнако колико и они сами. Учитељи су, испрва, били апатични, па и осионо непријатељски усмерени према спорту. 

С почетка, фудбал је био екстензија префект-фегинг односа. У Шрузберију, име фудбала је било даулинг. Иста реч користила се за фегинг систем, а реч вероватно потиче од грчке речи за роба.

Екипе састављане ад хок, без имена или формалне структуре, конструисане су тако како би старији и јачи ђаци демонстрирали своју надмоћ. Fagging out је био израз за обавезу фегова (млађих и слабијих) да играју фудбал. Увек су имали неку дефанзивну, мање атрактивну или напросто непожељну улогу (keeping goal), слично као и у боксу или популарној игри „hare and hounds" (врста јурке са комадићима папира). У Вестминстеру, у раном 19. веку, каже се да су „мали дечаци и дафери (сленг за притупу особу) били голмани", њих 12 или 15 са обе стране.

Међутим, ако би се показали храбрим или довољно јаким (plucky је био најчешћи термин...) могли су да буду унапређени. А било је грубо. Опет у Вестминстеру, шутирање, саплитање, ударање раменом, бацање на тло па чак и седење читавом тежином на ривала који је на земљи било је дозвољено.

Управо овде, на овој тачки историјске линије, почиње да се помаља основ система вредности енглеског фудбала који, ево и након векова, постоји и даље. Буди јак, буди храбар, трчи као да је то једино што умеш да радиш, бори се као да је то једино што желиш да радиш...

Дечаци су 14 седмица, у просеку, проводили у школама. Јутро, подне, после подне, предвече, вече, ноћ, јутро...Слободног времена је било пуно. У ту празнину наточен је фудбал.

Још увек нису постојала писана правила, већ само усмена предања која су млађим ученицима преносиле старије колеге, или која су ови напросто учили у ходу. Свака школа је развила своју јединствену врсту фудбала у складу са простором и типом површине за игру коју су имали на располагању. Форма фудбала зависила је од карактеристика окружења. Најобичнији географски детерминизам – исти принцип по коме је главни извор протеина у Јапану риба, а у деловима Азије су то инсекти. Навике у складу са оним што је око нас, што је приступачно, ништа необично.

Модели играња, односно саме фудбалске игре, даље су наставили да се развијају тако што су ученици, они утицајнији међу својим друговима, па и умешнији играчи од других, разматрали и прихватали различите амандмане правила који су сматрани унапређењима игре. Промене су биле инкрименталне, свака генерација би набацила нешто своје на гомилу или са ње нешто узела.

Онда...

Готово спонтано, како и приличи деци...

Али колико само важно...

Фудбалска правила су записана!

Први, у историји Сунчевог система, Алфа Кентаурија, Алфа Херкулиса или било ког мултипланетарног или мултизвезданог система, то су урадили Вилијам Делафилд Арнолд, В.В. Ширли и Фредерик Хачинс у Рагбију 1845. године. Одмах после њих, а по уверењу неких учењака баш изазвани њима, правила су написана на Итону 1847. године. Шрузбери је правила написао 1855. године, Апингем 1857. године, Хароу годину дана касније. Вестминстер је имао писана правила 1860. године, Чартерхаус 1862. године, а Винчестер 1863. године.

Међутим, управо су прве две школе, макар иницијално, допринеле највише развитку фудбала. Чак и његовој деоби, развитку два одвојена ентитета, две сродне али потпуно различите јединке.

Рагби школа

У раном 19. веку два спорта су била популарна у Рагбију – пецање и трчање. Фудбал постаје релевантан касније, с обзиром да 1816. године дечаци добијају терен за игру.

Првобитно није било дозвољено трчати са лоптом у рукама. Она се могла ухватити ако је била у лету, а у том случају онај који ју је држао морао је да стоји мирно, баш као и остали играчи.

Фудбалер са лоптом у рукама је онда могао да се повуче са места на коме је ухватио лопту, а потом да је шутне где год жели или, алтернативно, да је спусти на земљу и покуша да пребаци пречку, што је био метод постизања голова. Док није прошао место на коме је првобитно ухватио лопту, нико није смео да се помери.

Када је Рагби фудбал постао ембрионска верзија онога што је данас рагби фудбал није најјасније.

Каже се да је ученик Вилијам Веб Елис 1823. године ухватио лопту и, уместо да се повуче, почео да трчи са њом ка голу противника.Његов наводни чин сам по себи није револуционаран, јер у практично свим формама фолк фудбала лопта је имала контакт са руком. Тако ирски националнисти верују да је Елис праксу трчања са лоптом под мишком видео гледајући игре у овој земљи, где је боравио јер је тамо био са оцем који је службовао у армији.

Овај младић се сматра митолошким праоцем рагби фудбала захваљујући тврдњама Метјуа Блоксама из 1876. године, који је напустио Рагби школу неколико година пре него што се овај догађај наводно догодио. Међутим, ова прича је готово извесно апокрифна. Вилијам Веб Елис је Краљ Артур рагби фудбала, неопходни, утешни и афирмативни херој. Постојао је свакако, али његово дело готово извесно није.

Уосталом, смрт играча који трчи са лоптом у рукама у то време била би сматрана „оправданим убиством", каже макар један извор из 19. века.

Али полако је трчање са лоптом у рукама (running in) заиста постајало прихватљиво. Веома популарно, заправо, 1838. и 1839. године, захваљујући играма и умешности Џема Макија. На самом почетку четрдесетих (1841. и 1842. година) трчање је коначно уведено у сферу правила, с тим да су постављена јасна ограничења – лопта нипошто није смела да се подигне са тла, већ је морала да буде ухваћена on the bound (након првог одскока), онај који хвата лопту није смео да буде off his side (дакле, у офсајду, односно испред својих саиграча) и лопту није смео да преда било коме, већ је сам морао да покуша да дође до тачдауна.

Крајем тридесетих (1839. или 1840. године) утаначено је играње са једнаким бројем играча у оба тима – између 15 и 20 – али су мечеви тимова неједнаког нумеричког стања и даље остали доминантни.

На кампусу Рагбија, који је основао Лоренс Шериф, богати пиљар Елизабете Прве, постојала су три популарна места. Простор иза капеле је било место за туче, јер су тамо учитељи најређе залазили. Два су била поља за игру – littleside и bigside, где су играни важни и велики мечеви.

Игра је била доста груба, па су коришћена дрвена „мртвачка колица" за одвожење повређених играча са терена. Било је јасно да то мора да се промени, да игра мора да се обложи правилима која ће је учинити безбеднијом.

У Рагбију, првој реформисаној јавној школи, установљени су неформални састанци ђака, названи „луви", по узору на навику Луја XIV који је држао састанке док је устајао из кревета. На једном од ових састанака донета је одлука о писању правила, не малим делом како би се смањило неконтролисано насиље и заувек избациле веома често коришћене ципеле са гвозденим врхом (navvies), које су наносиле посебно велику штету коштаној конструкцији играча.

Расправе о правилима стално су вођене на „Острву" (травнатом брдашцету окруженом водом), да би читава ствар добила формални карактер тог 28. августа 1845. године, када је Sixth Form Levee (састанак најстаријих дечака) спојио идеје са папиром.

Правила су изискивала да се седмично максимално игра два меча (од чега један увек суботом), установљен је knock on, ударање лопте шаком или руком, а дозвољен је био и „хекинг", односно шутирање играча у цеваницу (што ипак није смело да се чини петом).

Правила су дечаци писали искључиво за себе, ни са каквом намером да их шире даље у заједницу или шире друштво. Вероватни циљ је био да игра не дегенерише током времена.

Међутим, постоји теорија да је јединствени рагби фудбал настао како би се ова школа издвојила од осталих, са својом овалном лоптом (почела да се користи најкасније почетком педесетих), головима у специфичном облику (H) и обавезним белим панталонама.

Рагби школа је сазвала комитет 1895. године како би верификовала тврдњу о Веб Елисовом изуму, који ју је и потврдио, иако није пронашао нити једну особу која је видела овај чин (или која зна некога ко је видео овај чин).

Фудбал у овој школи је посебно просперирао када је директор био Арчибалд Тејт (1842. до 1852. године). У овом периоду су почели да се играју мечеви између кућа, који су били основ целокупног фудбала у јавним школама (нешто слично као дуели Грифиндора и Слитерина на Хогвортсу). Вреди истаћи да је фудбал у Рагбију наставио да се развија и грана и док је хедмастер био Мејрик Голбурн, Тејтов наследник.

Итон колеџ

Јавне школе су елитне институције. Придев „елитни" немогуће је градирати, али када би то било могуће, када би могло да постоји „најелитније" – онда би то био Итон колеџ, лоциран поред Виндзора. Основао га је краљ Хенри Шести 1440. године. Његови ученици су долазили из оних друштвених висоравни у којима људи верују чак и да дишу бољи ваздух од осталих припадника своје врсте (своје подврсте, можда чак).

Стога, верују неки, на Итону нису могли да дозволе да један обичан Рагби, који је полако постајао школа од гласа захваљујући Арнолдовим реформама а, можда већ тада, и због веома специфичног фудбала који су играли, буде испред њих. Неко ко ће – побогу, можете ли то и да замислите без згроженог грчења фацијалних мишића – постављати стандарде? Не, то може само једна школа и та школа ће играти фудбал (Eton Field Game) дихотомски супротан оном у Рагбију.

Напослетку, веровало се да је фудбал на Рагби и дошао преко директора Томаса Џејмса, бившег Итоњанина (Old Etonian је израз за бивше ученике ове школе), који је Рагби водио од 1778. до 1798. године.

Читав 19. век обележила је борба средње класе растуће моћи да се изједначи, по правима али и манеризмима, са аристократијом. Као одговор, они најповлашћенији и најбогатији су започели неку врсту друштвене демаркације, тако што су додатно подигли захтеве и норме понашања и самоконтроле.

Руке су основни орган људског деловања, а стављајући готово потпуну забрану на њихово коришћење у својој игри, Итоњани су захтевали самоконтролу највишег реда. Чак се каже да је, када су ђаци јавних школа у једном тренутку почели да демонстрирају свој фудбал у ширем друштву, тражили да сваки нови играч држи новчић (шилинг) у шаци. Ако издржи да не додирне лопту руком, новчић би постајао његов.

Наравно, сасвим је могуће да су правила фудбала на Итону написана потпуно без повезаности са дешавањима на Рагбију. Немогуће је бити потпуно сигуран, али могуће је бити сигуран у то да је Eton Field Game најдиректнија могућа претеча онога што данас зовемо association football.

Постоји индиција да се игра лоптом играла на Итону 1519. године, због текста који каже „We will play with a bagful of wynde". Наравно, коментар ове врсте може да се односи на игру лоптом, али и на свирање музичког инструмента, највероватније гајди.

Прво релевантно спомињање фудбала на Итону збило се 1747. године (индикативно или не, исте године одржан је последњи Ram Hunt – традиција потере за овном, који је потом касапљен).

Доктор Хотри, директор Итона у тридесетим, жалио се на притисак родитеља који су инсистирали на спорту коме он није био превише наклоњен. Пак, већ у сезони 1841-1842, фудбал је добио званичну подршку, превасходно јер је чинио да ђаци без надзора и контроле не напуштају територију школе.

Све до двадесетих година 19. века популарнији од "филд гејма", и то подоста, био је Eton Wall Game. Тешко ћете наћи бизарнију – а и бољи израз од речи „бизарно" – игру од ове међу претечама фудбала.

Терен за игру „вол гејма", први пут званично играног 1766. године, широк је тек пет или шест јарди, оивичен на једној страни зидом дугачким мало више од 100 јарди. Игра је била толико груба да би многи заденули корице књига како би заштитили ноге.

Није најјасније када је Eton Wall Game заправо почео да се игра, али то није могло бити пре 1717. године, када је зид од цигле и саграђен. У прве две деценије 19. века ово је била убедљиво најпопуларнија игра на Итону. Главни играчи били су део онога што се звало „upper club", а реч је наравно било о старијим ђацима који су играли међу собом. Главни меч био је онај између „колеџера" и „опидана", гротескно бројчано неизбалансиран (ових првих било око 70, ових других преко 200). Било је толико жестоко, да је велика туча 1827. године довела до забране дуела на неколико година.

Дуго је био дозвољен knuckling, који је значио ставити (дакле, без ударања) песницу на лице противника, било где осим на део око очију, и онда је заротирати. Шака је била у рукавици, са скорелим блатом, па је ефекат био сличан ексфолиацији шмирглом.

Правила за Eton Wall Game написана су 1849. године. Лопта не сме да носи руком, играчи само шакама и стопалима смеју да додирну тло. Лопта не сме да се дода напред. Штавише, забрањено је да играч са обе ноге уопште буде испред лопте. Лопту је забрањено додати чак и уназад (прекршај знан као furking). Лопту је забрањено подићи изнад чланака.

Дакле, читав меч је један велики скрам у коме два састава покушавају да се домогну противничког гола. На крајевима терена се налазе простори које називају calx (латински за „креду"). Постоје, а ово су званична имена, „добри калкс" и „лоши калкс".

У овом делу игралишта се постижу поени. Лопта се подиже од тла и уз зид. Онда се додирне руком, уз повик „Имам је!" (Got it!). Ово је такозвани „шај" и вреди један поен, а доноси и прилику да се постигне гол, који носи десет поена. Ривал може да спречи постизање „шаја" и то док траје процес подизања лопте са земље, тако што ће је „извиљушкати" (to fork) назад свом саиграчу, који ће је шутнути ван територије калкса.

Баштенска врата (добри калкс) и дрво (лоши калкс) чине голове, које треба погодити бацањем лопте. Ниједан гол није постигнут у главној утакмици, која се игра на дан Сент Ендрјуза, још од 1909. године. Угао под којим се гађају врата је оштар, а дрво је изузетно танко. Оправдање, уколико је такво уопште и потребно...

У сваком тиму три играча играју на позицији „зида" (walls). Они су задужени за највећи део штуре прогресије лопте уз, је ли, зид, и највећи део физичких недаћа припада управо њима. Постоје два играча са титулом seconds, чији задатак је да буду потпора првој тројици. До њих, у истој линији, су „спољњи играчи" (outsides), којих има тројица и који се зову, редом, „трећи" (third), „четврти" (fourth) и „линијаш" (line). Они, са своје стране, трче унаоколо и јуришају на противничке играче, а истовремено спречавају противничке outsides да ураде то исто.

На крају имамо behinds, који се састоје од „летећег човека" (flying man), који се налази на око три јарда иза прве линије играча, long behind је осам јарди иза њега док је, у подједнако удаљеној позадини, играч који се зове goal.

С друге стране, тимови у „филд гејму" су били сачињени од осам нападача и три дефанзивца (forwards и behinds). Итон почео да игра мечеве са 11 играча од 1841. године.

Циљ је био лопту, која је била упола мања него модерна фудбалска лопта, допремити до било ког дела противничке гол линије. Три поена је завређивао гол (односно, убацивање лопте у простор омеђан штаповима – goal sticks – удаљеним 11 стопа и високим седам стопа, са танком пречком). Један поен додељиван је за руж, који је постизан тако што би лопта била додирнута након што је прешла линију са било које стране статива.

Израз за офсајд, sneaking (шуњање), показује опробријум ових дечака према стицању непоштене предности на терену. Eton Field Game је захтевао да најмање четири противничка играча буду између нападача и гола.

Иако је овим, теоријски, пас унапред био могућ, није коришћен, па су се напади одвијали у фалангама, чији циљ је био изгурати ривала и тако освојити простор. Израз за скрам на Итону био је були.

Најважније од свега, лопта је могла само да се заустави руком, нипошто да се ухвати (не дај Боже баци, удари или ухвати), због чега се сматра да је управо ово тренутак иницијалног рачвања два фудбала, па макар то биле и њихове бета верзије.

Нека од интересантнијих правила „филд гејма" су и да је меч увек морао да почне у пола један и да се заврши у пола два. Није било дозвољено пузање на рукама и коленима са лоптом међу ногама. Ако играч падне током булија и „тражи ваздух", були се прекидао и отпочињао изнова.

Ако се лопта одбије од гледаоца или неког другог објекта, ван линије штапова који су означавали границе игралишта (side sticks), игра се одмах настављала. Гол је вредео више него било који број ружева. Руж је био значајан, пресудан заправо, само у случају истог броја постигнутих голова.

Потписници овог сета правила, из октобра 1847. године, били су Ејџ Ејџ Тремејн и Еј Ар Томпсон.

Такмичење између кућа на Итону, које је, рекли смо, било фундаментални вид организованог надметања у школама, звало се Вејт Куп и почело је да се игра 1860. године.

Од 1851. године гости почињу да стижу на Итон да играју фудбал, посебно Итоњани са Оксфорд универзитета. Од 1852. године тимови официра, опет, наравно, некадашњи ученици школе, такође су се враћали како би играли фудбал.

Али Итон и Рагби су само супротни крајеви једног широког спектра, ни близу читав спектар. Друге јавне школе су играле своје идиосинкратичне фудбале, који су, у већој или мањој мери, на овај или онај тамо начин, такође допринели конституисању и формирању игре коју данас гледамо.