Седам тренера смењено за три месеца - тренерска вртешка у Суперлиги не стаје
Половина фудбалских клубова Суперлиге Србије већ је променила тренера, иако је до краја сезоне остало још седам месеци. Тренерска вртешка већ се окреће пуном брзином. Ако је тренер после неколико лоших резултата већ бивши, онда главно питање није ко ће следећи добити отказ, већ ко у српском фудбалу уопште има план који траје дуже од неколико кола или месеци.
Седам тренера смењено за три месеца - тренерска вртешка у Суперлиги не стаје
Једанаест кола било је довољно да се на клупама 14 српских суперлигаша догоди чак седам промена.
Ритам којим клубови доносе одлуке о будућности својих тренера показује колико је стрпљење кратко.
Ово није нова појава, већ образац који се понавља из сезоне у сезону и који је постао уобичајен у српском фудбалу.
Нови Пазар је последњи повукао радикалан потез. Пораз од Партизана био је повод за растанак са Страхињом Пандуровићем, иако је игра новопазарског тима у том сусрету добила похвале дела фудбалске јавности. Резултат је, ипак, превагнуо.
Пре њега су клупу напустили Марко Јакшић у Чукаричком и Марко Неђић у нишком Радничком.
Промене нису заобишле ни екипе које су сезону започеле са великим амбицијама. Црвена звезда је после оставке Дејана Станковића поверење указала Алберту Ријери, док је Војводина после растанка са Мирославом Тањгом, већ након првог кола, изабрала Марка Савића.
Ни клубови из доњег дела табеле нису чекали да се проблеми додатно продубе. Земун је уместо Миљана Куљића ангажовао Ђорђија Мојсова, док је у ОФК Београду Јована Дамјановића заменио Радослав Батак.
Упечатљиво је и то што прилике све чешће губе млађи стручњаци, док се у разговорима о могућим наследницима појављују увек иста имена.
Искуство из претходних сезона показује да клубови у кризи често траже управо стручњаке који познају лигу и начин на који се води борба, пре свега, за опстанак.
Али до краја првенства има још много времена, па седам досадашњих промена можда представља тек почетак. Како се сезона буде приближавала одлучујућим месецима, сваки нови неуспех могао би да покрене још једну смену.
У Суперлиги се тренерска вртешка већ окреће пуном брзином, а највеће питање је ко ће успети да задржи место на клупи када притисак постане још већи.
Седам промена тренера за само трећину првенства није само статистички податак, већ и показатељ односа према струци и резултату у српском фудбалу. Нема ни стрпљења ни поверења у започети рад.
Фудбал није процес који се мери искључиво резултатом једне или две утакмице. Потребно је време. Наравно, постоје ситуације у којима је промена неопходна, али када смене постану правило већ на почетку сезоне, тешко је говорити о дугорочном планирању и озбиљном систему рада.
Замало се догодила и осма промена
Уз седам тренерских промена, било је и једне која се није догодила. Саша Илић пожелео је да напусти Партизан после пораза у Лучанима, али је после разговора са управом клуба и навијачима одустао од те намере и остао на клупи црно-белих.
За оне који се боре за излазак у Европу или опстанак, сваки изгубљени бод значи корак даље од постављеног циља. У таквој атмосфери тренер често постаје прва адреса за незадовољство.
Посебно забрињава то што се одговорност за неуспех најчешће своди на тренера, док се много ређе јавно преиспитују одлуке управе, квалитет прелазног рока и селекција играча.
Овде је реч је о култури рада која не постоји и у којој се стрпљење доживљава као својеврсан ризик.
Ако је тренер после неколико лоших резултата већ бивши, онда главно питање није ко ће следећи добити отказ, већ ко у српском фудбалу уопште има план који траје дуже од неколико кола или месеци.
