Шта смо научили о репрезентацији Србије – четири пораза и четири лекције за "орлове"

Када је фудбалска репрезентација Србије под вођством Драгана Стојковића у лето 2022. године изборила пласман у А дивизију Лиге нација испред Норвешке, Шведске и Словеније, у игри "орлова" било је и разлога за опрез.

Када је његова селекција нешто више од годину дана касније изборила пласман на прво Европско првенство после 24 године, упркос успеху, повода за бригу било је још више.

Супротно томе, у рану јесен 2026, Србија после четири пораза у четири утакмице Лиге нација може да пронађе зрна позитивности пред годину која следи, можда и кључну за догледну будућност националног тима.

Зрна, јер ствари у националном тиму нису биле добре – нула бодова од могућих дванаест су бучан показатељ тога. Али након што је Србија у Ајндховену одиграла свој најбољи меч у овом мини-циклусу, постоје поуке које могу да буду пресудне за мандат Вељка Пауновића на месту селектора.

Мање гледања у крштеницу, а више у квалитет

У стартној постави "орлова" у Холандији била су четворица играча која по својој младости имају право наступа на Европском првенству за младе селекције које ће догодине бити играно у Србији и Албанији.

Тинејџер Михајло Цветковић је добио шансу од првог минута у шпицу напада, Александар Станковић и Коста Недељковић су поново били у тиму, док је свој деби добио централни дефанзивац Стефан Гудељ.

Сви ови момци, који имају између 19 и 21 године, показали су да би менталитет српских селектора требало да буде ближи оном који неретко имају Шпанци или Немци.

Прецизније – више гледања у квалитет играча, а мање у крштеницу. Ако играч може да донесе добробит тиму, није важно колико му је година.

И баш је против Холандије могао Пауновић да види да је Цветковић потенцијал да буде важан део репрезентације у деценији (и више) која следи, да поседује спортску дрскост која "орловима" неретко недостаје.

Могао је да види и да се млађи од двојице Гудеља нимало није уплашио ни Холандије ни амбијента у Ајндховену, па чак и да је остао прибран и дисциплинован упркос жутом картону који је зарадио већ у 14. минуту.

Тадић је квасац због ког "орлови" нарасту

Вратио се Душан Тадић у репрезентацију после две године и већ после три минута меча против Грчке показао је свој квалитет, пресудан да "орлови" тада поведу на стадиону "Рајко Митић".

Сада је у Холандији поново био играч који је у тиму Србије деловао попут квасца – његови потези чинили су да момци око њега изгледају боље, сигурније и отреситије.

Сјајно је комбиновао са Алексом Терзићем у акцији која је резултирала поготком Цветковића, створио је и одличну прилику Страхињи Павловићу у финишу првог полувремена када је пребацио читаву одбрану ривала. 

Значајно је допринео да "орлови" током пола сата игре буду ближи другом поготку од Холанђана, али и његова улога била је потпомогнута избором осталих играча у стартној постави.

Профил играча диктира игру Србије

Управо у томе се и видела разлика између Србије против Немачке у Минхену, и ове у недељу против "лала". Пауновић је још једном против Холандије показао да игра "орлова" у значајној мери зависи од профила играча који су на терену.

Против Немачке је Тадићу било теже да створи исти ефекат када су офанзивци уз њега били Лука Јовић и Андрија Живковић. Ниједан од њих двојице не нуди директност у игри без лопте на начин на који су у недељу то чинили и Цветковић и Терзић, утрчавајући у празан простор у правим тренуцима да науде ривалу. Није ни чудо онда што је Србија против Немаца била далеко безопаснија, иако је то било и до различитости у игри два противничка тима.

Уз то, Србија је у Ајндховену почела и са тактички дисциплинованијим Сашом Лукићем уместо Немање Максимовића, док је млади Станковић још једном показао квалитете у игри са лоптом на дубљим позицијама, уз стабилан дефанзивни допринос.

Управо је Станковић одиграо одлично додавање унапред које је покренуло акцију за гол Србије, потврдивши да је његово време у националном тиму садашњост, а не само будућност.

Понизност и јасна идеја воде на Европско првенство 2028.

После четири пораза у кратком интервалу, играчи Србије морају да добро засуку рукаве и оборе главе. Али не из очајања, већ из понизности – да се екипа фокусира на себе и рад у тишини, без много приче.

То се односи и на селектора Пауновића, који је у овим мечевима могао да види када Србија не успева да уради много, а када изгледа као тим са потенцијалом. Управо ће његова јасна идеја бити потребна већ у новембру, а потом и у марту наредне године, када би било идеално да "орлови" заиграју у баражу за опстанак у Лиги нација.

Наредне године следе квалификације за Европско првенство 2028. године и ако се тамо не пласира, извесно је да ће Србија ући у нови циклус преиспитивања, промена кадрова и кризних дешавања.

Зато је кључно да Пауновић у својим закључцима после ове четири утакмице не омане.

Србија са више модерних младих играча који доносе "свежину и ведрину у нашој игри" (како је у недељу рекао селектор), са отреситијим менталитетом и чвршћом организацијом има чему да се нада на путу до Велике Британије и Ирске.

Шта смо из ових пораза на крају заиста и научили само ће време показати.