Реми у Бечу – Србија са срећом и без правог решења

У Бечу је Србија, изгледа, остварила оно што је желела – остала је непоражена. Реми је био више или мање прижељкиван пре почетка. Резултат 1:1 остаће запамћен као шанса за опстанак у А дивизији Лиге нација, али исход није плод стратегије. Он заправо одражава дубоке проблеме у играчком кадру репрезентације. Србија је поново била далеко од идеала, и неће моћи да се ослони само на срећу и повремене тренутке инспирације, ако жели да напредује.

Аустрија је у првих 45 минута показала зашто је фаворит на свом терену. Притисак је понекад био несносан, а Србија је деловала као да не зна како да изађе из те кошаве. Свих 11 играча на терену као да су били на испиту и падали испод свог нивоа.

Домаћин је био агресивнијни и конкретнији током већег дела меча, а Србија није имала одговор за нападе ривала. Михаел Грегорич је са 20 метара у 37. минуту поставио 1:0, а Србија није имала јасну идеју како да реагује. Душан Влаховић је био опкољен, а Лука Јовић потпуно изолован у нападу.

Међутим, у другом полувремену као да је неко упалио светло. Србија је почела да се буди, а светла на Ернст Хапелу била су уперена у магију једног потеза Лазара Самарџића. Млади фудбалер, којем је дуго требало да покаже своје потенцијале у националном тиму, успео је да направи прави спектакл.

Дриблинг у 61. минуту и тај прецизан ударац у рашље довели су Србију до изједначења. После мајсторије, поново је заблистао оптимизам. Накратко. Један тренутак је био пресудан, али да ли је само срећа довољна да би се против противника као што је Аустрија наставило успешно играти?

Када се све на терену одмерава, чини се да је један играч оставио неизбрисив траг – голман Предраг Рајковић. Његов капитенски наступ био је од кључног значаја. Одбране попут оне у 90. минуту када је Марко Арнаутовић имао прилику да реши меч, су оно што Србији доноси неопходну сигурност у тренуцима кризе.

Али шта би било да Србија није имала сигурног голмана? Или да је Арнаутовић ефикасније реаговао... Јасно је да срећа понекад игра важну улогу, али екипа не може да се ослони само на њу.

Стратегија није била савршена, али, ако ништа друго, Србија је имала луксуз у виду једног несумњивог стручњака на голу. Игра са двојицом нападача још једном није донела резултат, а и одлуке о појединим заменама биле су те које су донеле више питања него одговора. Стојковић је очигледно свесрдно прихватио реми, јер не само да није имао много решења у нападу, већ су се дефанзивци и голман поново показали као његова права снага, а играчи везног реда и нападачи, наново нису били равноправни учесници.

На крају, исход меча говори да ништа није готово! Реванш у Београду ће бити оно што ће све одлучити. Србија има шансу да, ако поставка буде боља уз поправљање недостатака сигурно може до повољног резултата.

Играчи су имали среће, али не може она бити кључна да репрезентација опстане међу елитом у Лиги нација. Самарџић је показао да није само будућност, већ и садашњост, а Стојковић ће морати да направи значајне промене, попут наступа Мирка Топића од првог минута, ако жели да реванш утакмица буде упамћена по успеху.