Успавани дивови европског фудбала – славна прошлост, неизвесна будућност

Некада су освајали титуле, пунили стадионе и играли велике европске утакмице. Данас многи од тих клубова траже повратнички пут, кроз ниже лиге, ослањајући се на богату традицију и навијаче који их нису напустили.

Депортиво, Парма и Хамбург последњих година вратили су се у највише рангове националних првенстава. Њима су се придружили Лидс јунајтед, Нотингем форест, Шалке и Малага. Ипак, бројни некадашњи великани још чекају повратак на велику сцену.

Ко су данас успавани дивови европског фудбала? У избору Би-Би-Си спорта пресудни су историја, традиција, навијачка база и стадион – обележја клубова који имају потенцијал да поново заиграју значајну улогу, али тренутно наступају ван елите.

Велики град сам по себи није довољна препорука. Зато на списку нема Бристол ситија ни руског друголигаша Уфе, иако град из којег долази руски клуб има више од милион становника.

Ни велики стадион не гарантује место у избору. Баријев "СветиНикола", изграђен за Светско првенство 1990. године, трећи је највећи у Италији, док Верона, Месина и Палермо такође имају стадионе са више од 30.000 места.

Конкуренција је велика и у Енглеској и Немачкој. Бројни бивши премијерлигаши имају богату прошлост и стадионе достојне највишег ранга, а међу немачким кандидатима су и Фортуна Диселдорф, Волфсбург и Хановер. За све, међутим, није било места.

Славна прошлост важан је услов, али мора да постоји и основа за њено оживљавање. Про Верчели је до 1922. године освојио седам титула првака Италије, али овај трећелигаш, упркос новом власништву, нема ни одговарајући стадион ни довољно велику навијачку базу да би био на списку.

Важна је и временска дистанца од последњих успеха. Вест Хем је пре три године освојио европски трофеј, док је Вулверхемптон донедавно редовно играо у елити. Због недавних прволигашких наступа изостављени су и Ремс, двоструки финалиста Купа европских шампиона, и Нант, осмоструки првак Француске.

Посебну дилему представља Стеауа из Букурешта, европски шампион од пре 40 година и најуспешнији румунски клуб, који сада наступа у другој лиги. После дубоког раскола, велики део њених традиционалних навијача прати прволигашки ФЦСБ, па питање коме припада клупско наслеђе остаје отворено.

Изван списка остала је и Боависта, првак Португалије из 2001. године. Упркос напорима навијача, финансијски крах довео је до избацивања клуба из професионалних лига, а његов опстанак је неизвестан.

На основу тих критеријума, Би-Би-Си спорт издвојио је десет успаваних дивова европског фудбала – клубова чија прошлост и потенцијал и даље подстичу наду у повратак.

10. Бурсаспор

Бурсаспор је 2010. године прекинуо дугогодишњу доминацију истанбулских великана и освојио једину титулу првака Турске. Постао је тек други шампион ван Истанбула, после Трабзонспора, који је тај успех последњи пут остварио готово три деценије раније. У клупској ризници је и национални куп из сезоне 1985/1986.

Шампионска титула донела је Бурсаспору наступ у Лиги шампиона и сусрете са Манчестер јунајтедом и Ренџерсом. Уследио је, међутим, велики пад – "зелени крокодили" су 2024. године први пут у историји завршили у четвртом рангу турског фудбала.

Клуб из Бурсе, града са око 2,5 милиона становника на северозападу Турске, јужно од Истанбула и у близини планине Улудаг, у међувремену се брзо пробијао кроз ниже лиге. Сада наступа у другом рангу и покушава да избори повратак у Суперлигу, у којој је последњи пут играо 2019. године.

Један од симбола клуба је стадион "Ататурк", назван у част стогодишњице Републике. Препознатљив по облику крокодила, прима 43.361 гледаоца.

9. Динамо Дрезден

Динамо Дрезден, један од најуспешнијих клубова Источне Немачке, освојио је осам шампионских титула и седам националних купова. Последњу дуплу круну прославио је у сезони 1989/1990, а данас наступа у Другој Бундеслиги.

Први од четири немачка клуба на овом списку издваја се сложеном историјом и снажним упориштем на истоку земље, који има мало представника у фудбалској елити. У почетку је уживао подршку безбедносних структура, пре него што су његови најбољи играчи премештени у Берлин. Потом је постао редован учесник европских такмичења, у којима га је Ливерпул елиминисао из Купа Уефа 1976. и Купа европских шампиона две године касније.

После уједињења Немачке, Динамо се 1991. године прикључио Бундеслиги. Ипак, четири године касније, испадање и нагомилани дугови одвели су га у трећи ранг.

Клуб за који је играо и Матијас Замер годинама је тражио пут назад кроз регионалне и ниже лиге. Сада је у другом рангу, уз подршку навијача која остаје један од његових највећих адута.

У граду са више од пола милиона становника, Динамо има велику навијачку базу. Домаће утакмице на стадиону "Рудолф Харбиг", капацитета 32.085 места, прошле сезоне у Другој Бундеслиги у просеку је пратило више од 30.000 гледалаца.

8. Кајзерслаутерн

Кајзерслаутерн је у сезони 1997/1998. остварио подвиг који до данас нико није поновио – освојио је Бундеслигу одмах по повратку у највиши ранг. Била је то четврта и за сада последња шампионска титула клуба, који у својој ризници има и два Купа Немачке.

Том успеху претходило је изненађујуће испадање 1996. године, у сезони у којој је Кајзерслаутерн освојио национални куп. Само пет година раније био је првак Немачке, а куп је освајао и 1990. године.

Некада редован учесник европских такмичења, током деведесетих и почетком двехиљадитих, Кајзерслаутерн је готово 15 година ван Бундеслиге. Четири сезоне провео је и у трећем рангу, пре него што се 2022. вратио у другу лигу.

Скромни резултати у првенству нису ослабили подршку навијача. На стадиону "Фриц Валтер", који прима 49.327 гледалаца, домаће утакмице у просеку прати више од 46.000 људи.

На некадашњу славу клуб је подсетио 2024. године, пласманом у финале Купа Немачке. Ипак, до новог трофеја није стигао – зауставио га је Леверкузен Ћабија Алонса. 

7. Шефилд венздеј

Четири шампионске титуле и четири трофеја у домаћим куповима сведоче о богатој прошлости Шефилд венздеја. Иако је последњи пут био првак Енглеске у сезони 1929/1930, историја и традиција дају му предност на овом списку у односу на градског ривала Шефилд јунајтед.

Последњи трофеј "сове" су освојиле 1991. године, када су у финалу Лига купа савладале Манчестер јунајтед. Навијачи памте и мајсторије Дејвида Херста, Криса Водла и Паола ди Канија, али је клуб већ дуго далеко од некадашњих успеха.

Из највишег ранга испао је 2000. године, а прошле сезоне, уз увођење принудне управе, уследио је и пад у трећу лигу.

Венздеј наступа у Лиги један, али дом и даље подсећа на прволигашке дане. "Хилсборо", са 39.732 места, дванаести је највећи клупски стадион у Енглеској, а навијачи верују да на њему поново могу да дочекају повратак у елиту.

6. Херта

Херти место међу "успаваним дивовима" доноси пре свега велики потенцијал. Обе шампионске титуле освојила је пре оснивања Бундеслиге, последњу 1931. године, док је други и за сада последњи трофеј немачког Лига купа подигла 2002.

Берлинска "стара дама" оставила је траг и у европским такмичењима. Стигла је до полуфинала Купа Уефа, а 1999. године савладала је Челси у Лиги шампиона.

Иако четврту узастопну сезону проводи ван највишег ранга, подршка са трибина не јењава. На Олимпијском стадиону, који прима 74.475 гледалаца, Хертине утакмице редовно прати више од 50.000 навијача. Разматра се и изградња новог стадиона у Олимпијском парку, са до 52.000 места.

Важан ослонац клуба је и велики број талената из Берлина и околине. Ибрахим Маза и Кенет Ајхорн прешли су у Леверкузен, док је голман Тјарк Ернст каријеру наставио у Фејенорду.

Херта тренутно игра Другу Бундеслигу, а резултати и потенцијал клуба дају јој основу за повратак у немачку фудбалску елиту. 

5. Бордо

Од шест титула првака Француске до шестог ранга такмичења – Бордо је доживео један од најтежих падова међу некадашњим великанима европског фудбала. Последњу шампионску титулу освојио је у сезони 2008/1009, а уз њу у клупској ризници има и седам трофеја у домаћим куповима, последњи из сезоне 2012/1013.

Пад је почео испадањем из Лиге један 2022. године. Увођење принудне управе потом је одвело клуб у четврти ранг, да би овог лета, због финансијских проблема, био пребачен у регионалну шесту лигу.

Наду у нови почетак донело је преузимање клуба. Амерички инвестициони фонд "Парк Бенч" купио је Бордо за један евро, пруживши некадашњем шампиону основу за опоравак.

Дрес Бордоа носили су Жан Тигана и Зинедин Зидан, а у клубу су стасали и садашњи француски репрезентативци Орелијен Чуамени и Жил Кунде. На славније дане подсећа и стадион "Атлантик", капацитета 42.115 места, који је десетак година после изградње остао без свог најпознатијег домаћина.

На том стадиону одиграно је четвртфинале Европског првенства 2016. године, али Бордо тренутно не наступа на њему. Клуб у нижим лигама тражи пут ка стабилности и повратку на фудбалску сцену којој је деценијама припадао. 

4. Нирнберг

Са девет шампионских титула и четири Купа Немачке, Нирнберг има богату прошлост, али већ дуго чека повратак међу најбоље. Последњи пут био је првак у сезони 1967/1968, док је најновији трофеј освојио 2007. године у националном купу.

Место међу успаваним дивовима обезбеђују му и стадион "Макс Морлок", који прима 50.000 гледалаца, као и велика навијачка база у граду у којем је водећи фудбалски клуб.

О некадашњем угледу сведочи и надимак "Дер клуб", односно "Клуб", који је стекао захваљујући значају у раној историји немачког фудбала.

Нирнберг је тренутно међу водећим екипама Друге Бундеслиге, а са клупе га предводи Мирослав Клозе, светски шампион и најбољи стрелац у историји немачке репрезентације.

3. Реал Сарагоса

Један ударац обележио је историју Реал Сарагосе. Најим је у последњем минуту продужетака финала Купа победника купова 1995. године, ударцем са велике удаљености, пребацио голмана Арсенала Дејвида Симана и донео шпанском клубу европски трофеј.

После тог успеха уследила су још два трофеја Купа краља, нови европски наступи и доласци играча попут Пабла Ајмара, Дијега Милита и Давида Виље. Сарагоса је национални куп освојила укупно шест пута, последњи у сезони 2003/2004, али три деценије после славног финала наступа у трећем рангу шпанског фудбала.

У клуб у којем је поникао вратио се Андер Ерера, са жељом да помогне у повратку некадашње славе. Истовремено, реконструкција "Ла Ромареде" треба да донесе стадион са 43.114 места, у склопу припрема за Светско првенство 2030. године.

2. Сент Етјен

Десет шампионских титула у 25 сезона учинило је Сент Етјен симболом једне епохе француског фудбала. Од првог тријумфа у сезони 1956/1957. до последњег 1980/1981, "зелени" су поставили рекорд који је недавно надмашио Пари Сен Жермен.

Славна генерација стигла је 1976. године и до финала Купа европских шампиона, где ју је зауставио минхенски Бајерн. Уз десет шампионских титула, клуб има и седам трофеја у домаћим куповима. Последњи је освојио 2013. године у сада угашеном Лига купу, са Пјером Емериком Обамејангом као једним од предводника екипе.

Сент Етјен четврти пут у последњих пет сезона наступа у другом рангу, али његова школа и даље ствара играче за највећу сцену. Из ње су потекли Вилијам Салиба и Весли Фофана, док ће осамнаестогодишњи нападач Џилијан Нгесан у јануару прећи у Ливерпул.

Дом "зелених" остаје стадион "Жофроа Гишар", познат као "Казан", који прима 41.965 гледалаца. Мало је недостајало да се ове сезоне на њему поново игра прволигашки фудбал, али је пораз од Нице у баражу продужио чекање на повратак у француску елиту. 

1. Сампдорија 

Сампдорија је у златном добу италијанског фудбала освојила место и у европском врху. Клуб из Ђенове освојио је једину шампионску титулу 1991. године, а између 1985. и 1994. подигао је и четири трофеја Купа Италије.

Најславније дане клуб је имао под вођством Вујадина Бошкова.

Улагања Паола Мантованија омогућила су стварање екипе која је стигла до три европска финала. После пораза од Барселоне 1989, Сампдорија је годину дана касније освојила Куп победника купова.

Генерација Ђанлуке Вијалија, Роберта Манчинија и Ђанлуке Паљуке стигла је 1992. године и до финала Купа европских шампиона на Вемблију. На путу до трофеја поново ју је зауставила Барселона, овога пута после продужетака.

Последњи велики трофеј Сампдорија је освојила 1994. године, под вођством Свена Јерана Ериксона. У наредним годинама њен дрес носили су Кларенс Седорф, Хуан Себастијан Верон и Аријел Ортега, али је 1999. уследило испадање из Серије А.

Клуб се касније повремено враћао на европску сцену, да би 2023. године, оптерећен озбиљним финансијским проблемима, завршио на последњем месту Серије А. Потом је мало недостајало да падне и у трећи ранг, а сада наступа у Серији Б.

Нови власници донели су навијачима наду у стабилнију будућност. Планирана је и темељна реконструкција архитектонски препознатљивог стадиона "Луиђи Ферарис", који прима 33.205 гледалаца и који Сампдорија дели са градским ривалом Ђеновом.

Радови би требало да буду завршени пре Европског првенства 2032. године, чији ће домаћин бити Италија.