Житије власника ФЦСБ-а – влашки пастир, гвоздени "легионар" и осуђеник са картом за рај

Од бараганске равнице пресвучене вуном, преко власничке фотеље европског шампиона чије име је запленила војска, до столица у румунском и европском парламенту. Између затворска ћелија. Све је ово прошао Бекали на путу ка рају, у који ће, како сам вели ући скроман и чистог срца.

Оно што је Џери Џонс Далас каубојсима, што су Хесус Хил и Силвио Берлускони били Атлетико Мадриду и Милану, то је Бекали и даље Стеауи, односно ФЦСБ-у, посрнулом великану који у петом колу Лиге Европе долази у госте Црвеној звезди.

Како је годинама предано и ревносно радио на томе да своје име учини синонимом за читав клуб, више ће се вероватно писати о њему, него о тренеру и играчима румунског тима. Помогли су му и они, промењивим резултатима ове сезоне.

А све је почело у једном малом селу близу границе са Молдавијом.

Бараганске депортације

Почетком 50-их година прошлог века, када више није било рата који би под тепих нагурао све разлике између Тита и Стаљина, Министарство унутрашњих послова Румуније је започело са такозваним бараганским депортацијама.

Резолуција Информбироа и тихи рат између Југославије и Совјетског савеза прелио се и преко румунске границе. Како су у Румунији у том периоду у моди били бркови, уследиле су тешке године за српско становништво на њеној територији.

Срби који су живели у румунском делу Баната приморани су да се преселе у бараганску степу, како би се граница очистила. Тада је било лакше бранити је и шпијунирати комшилук. Међутим, како је на пропланцима округа Браила било много места, тамо су усмерени сви потенцијални противници режима.

Тако су и Бекалијеви родитељи, цинцари пореклом из Албаније и Бугарске, стигли у Загну. У њиховом досијеу двоструко је подвучена повезаност са фашистичком партијом "Гвоздена гарда", која је била популарна пред почетак Другог светског рата. То им пак није сметало да постану веома успешни привредници, али ће тек њихов син успети да стадо оваца замени за најсјајнију звезду у Румунији.

Овце, парцеле и први милион

Нико тачно не зна колико је богат Ђиђи Бекали. Вероватно ни он сам. Једни кажу преко милијарду евра, други "само" пар стотина милиона. Разлику у извештајима вероватно изазива порески систем. Стога и прва цифра делује реалније.

Прича о првом милиону је ипак најзанимљивија. И као и у већини случајева замагљена, непрозирна и мутна, што је заправо чини добром. Бекали се обогатио тргујући са војском, којој је прво продавао производе од овчијег млека, да би након што је задобио поверење главешина прешао на уносније послове.

Крајем претходног века је са румунском војском обавио размену парцела, за коју се испоставило да, под један, војци није била потребна, а под два – разлика у вредности је била огромна. Земљу је Ђиђи убрзо дао за изградњу стамбених блокова, а на тим темељима је изграђен и остатак његовог царства. Даља истраживања су показала да Бекали заправо није ни био власник земљишта, већ да га је купио док се мастило на уговору са војском још увек сушило.

Све након тога било је много лакше. Грађевинске компаније, фарма за узгајање живине и деонице којима се, вероватно са разлогом, не зна број. Када је изградио царство о ком је маштао чувајући овце, био му је потребан нови пројекат. Нови извор са ког се напаја сујета и каменчић у ципели, да га подсети да није све у новцу, слави и статсу, већ у доласку до истих.

Per aspera ad astra

Таутологија генетског рачуна сваког Балканца непогрешиво повезује стицање богатства са куповином фудбалског клуба. Ма колико да су остале функције, титуле, и изрази статусне моћи доброзвучећи, ништа не може парирати најбољем месту у ложи неког стадиона. Тако је размишљао и Бекали.

"Желео сам да се обогатим, а када сам успео у томе, желео сам да постанем познат. Зато сам купио Стеауу", признао је у једном од бројних интервјуа.

Поткрај миленијума, Ђиђи је постао део власничке структуре Стеауе из Букурешта, да би за само неколико година, онако како сам он зна, стекао звање већинског власника, купивши 51 одсто деоница клуба. Као и његов утицај, тај број је годинама растао. Расли су и дугови, али када је било време за наплату, Бекали је незнатно променио име клуба, пребацио сва средства на рачун нове компаније и оставио звезду стару скоро 60 година да се угаси.

Убрзо се ослободио и свих легалних веза са клубом, који је преписао нећацима, те од тада одлуке доноси као владар из сенке, која је додуше потпуно прозирна. Улога класичног власника му није била довољна, те је у сценарио преправио и проширио.

Мешао се у одабир тима за сваку утакмицу, довођење играча, као и измене у току утакмице, што је значило и честе свађе са тренерима. Његово оправдање је било поприлично јасно и донекле логично. Како својим новцем купује и плаћа играче, једино је исправно да он одлучује о томе како ће, када и колико играти. То је испоставиће се био само почетак.

Власник, председник, тренер и скаут

Као неко ко ужива у томе да је у центру пажње, Бекали се из недеље у недељу својски трудио да медијима у Румунији понуди материјал којим би му испунили жељу. Откако је постао први човек клуба, тешко да је иједна утакмица Стеауе прошла без његових, често живописних коментара.

Један од најупечатљивијих је онај у ком је оптужио своје играче да превише често упражњавају секс и да стога не пружају довољно добре партије. Када се уморио од расправа са тренерима, почео је да запошљава искључиво оне којима не би био проблем да само седе покрај аут линије са лиценцом у џепу, док би он доносио све одлуке. Занимљиво је да ни то није гарантовало уговор на дужи период. Неколико лоших резултата и уследио би отказ.

Никада није имао проблем ни да јавно критикује фудбалере свог тима, а са некима, попут српског играча Богдана Планића је водио и медијски рат. Расправљао се са колегама из других клубова, често претио тужбама и више пута обећавао да ће напустити Стеауу и оставити је ћеркама. На крају јој се увек враћао. Била му је трошак и константан извор фрустрација, али није могао без ње. Као што не може ни без пажње коју му гарантује.

Од његовог доласка, Стеауа је седам пута била шампион Румуније, а три пуа је освојила куп, без значајнијег успеха у Европи. Резултати који никога нису одушевили. Штавише, углед клуба значајно је нарушен у 21. веку, а све је кулминирало 2017. године, када је Стеауа забележила најболнији пораз у својој историји. Изгубила је том приликом име, грб и све своје боје.

Губитак идентитета

Иако се уз помоћ војске прославио и обогатио, што је касније искористио да купи војни клуб и претвори га у своју игрчаку, на крају су људи у зеленом били ти који су му закомпликовали живот. Током 2014. године, Министарство одбране Румуније је тужило клуб, сматрајући да војци припада власништво над именом, грбом, бојама и најважније – трофејима. Спор је услед Бекалијевог великог искуства у судиници потрајао, али овога пута није било излаза.

Војска је победила и 2017. године је Бекалију наложено да направи неопходне промене. Дотадашњој Звезди (на румунском стеауа) водиљи није више смео да изговори име, а морао је и да је скине са груди својих фудбалера. Одлучио се скраћеницу ФЦСБ која и после осам година збуњује старије љубитеље фудбала који памте Емерика Јенеја, Хелмута Дукадама и Миодрага Белодедића.

Осим трофеја, међу којима је и онај Купа европских шампиона, Бекали се поприлично лако одрекао свега. Спор око сребрнине је потрајао још неко време, да би коначном одлуком суда и она била одузета ФЦСБ-у и приписана новом клубу који је војска основала и који се данас такмичи у у другој лиги.

"Случај актовка"

Када се све ово има на уму, није тешко разумети како је човак попут Бекалија имао много проблема са законима, односно поштовањем истих. Тако је 2013. године осуђен на три године затвора, што је касније продужено за још шест месеци услед додатних истрага. Но, кренимо редом. Највећи део казне у трајању од три године последица је размене земљишта са војском крајем деведесетих, којом је држава оштећена за скоро 900.000 евра.

Осим тога, осуђен је и због отмице три особе за које је веровао да су му украли аутомобил 2009. године. Задужио је чланове свог обезбеђења да их прате и касније присиле да потпишу признање о крађи.

Ту је наравно и мито. Односно пропали покушај подмићивања, чија истрага је касније названа "случај актовка". Погађате, у питању је кофер у ком се налазило 1,7 милиона евра, а који је био намењен играчима Клужа, у циљу оставривања повољног резултата по Стеауу. Када је упитан за садржину актовке, Бекали је рекао да је намењена куповини слаткиша.

Приликом доношења пресуде, рекао је да је скроман и чистог срца, што је његова карта за одлазак у рај. Иза решетака је провео нешто мање од две године, након чега је ослобођен 2015. године. Након изласка из затвора је изјавио да је доживео духовни преображај и да ће се посветити вери и Богу, ком је стално захваљивао за добре резултате свог клуба.

Политичка каријера

Када на интернету претражите име Ђиђи Бекали, поред одредница власник ФЦСБ-а и бизнисмен, обавезно ће бити поменуто и да је реч и о политичару, који се две деценије бори за гласове румунских бирача. Може се мирне душе рећи да му последњи позив најмање лежи.

У политичке воде је упливао 2000. године као кандидат Лиге италијанских заједница, али није успео да постане представник Италијана у парламенту. Након тога је много пута мењао странке, а два пута се кандидовао и на председничким изборима. Ни једном није добио више од два одсто укупног броја гласова.

Оно у мечу јесте успео, био је улазак у парламент Румуније, као и у Европски парламент. Некадашњег премијера Калина Попескуа Тарицеануа је једном приликом назвао бубашвабом, а нису му стране биле ни расправе са другим колегама. Све у жару борбе, наравно.

Странке можда јесте мењао, али своја политичка уверења ни за јоту. Отворено је признао да је следбеник идеја фашистичке Гвоздене гарде, чијег оснивача Корнелија Кодреануа сматра свецем.

"Ја, Ђиђи Бекали заклињем се свим Румунима и Богу да ћу учинити да Румунија засија као свето сунце на небу", гласио је његов слоган 2004. године, директно преузет из тестамента Јана Моте, једног од оснивача Гвоздене гарде.

Претходне године је поново постао посланик, али се места одрекао у марту ове године, услед тога што је странка коју је представљао желела да истакне жену као председничког кандидата.

Језик без иједне длаке

Није то наравно био Бекалијев први мизогини испад. Једном приликом је рекао да би одустао од фудбала, уколико би био приморан да направи женску тим. Према његовом мишљењу, концепт женског фудбала "противи се Божијој вољи и у складу је са ђавољим идејама", док женско тело "није прављено за фудбал" и стога је играње овог спорта "опасно" по даме.

Претходне године је критиковао судиницу која је седела у ВАР соби и после чијих интервенција је главни арбитар променио одлуке, превасходно донете у корист ФЦСБ-а. Након меча је рекао да се "све распада када жена суди мушкарцима" и да то не би смео да буде случај.

Године 2007. је посланици Лавинији Сандру поручио да је боље да се кандидује за место на обилазници (алузија на проституцију) него у парламенту, а када је Сандру добила дете изјавио је да жена и нема других вредности.

Осим жена, често је улазио у сукоб и са хомосексуалцима, због чега га је ЛГБТ заједница 2006. године наградила "црном куглом" која се додељује најхомофобичнијој особи у Румунији. Био је спреман да плати до пет милиона долара како би организовао референдум о истополним браковима. Био је убеђен у то да 99 одсто земље дели његово мишљење.

Током кампање 2007. је обећао да би, уколико постане председник, затворио све клубове у којима се скупљају хомосексуалци и да би изградио посебан резерват у ком би били смештени и тако "оставили нас остале на миру". Био је велики противник Параде поноса, а хомосексуалце је сматрао грешницима који би требало да попричају са свештеницима.

Иако никада јавно није рекао нешто што би упућивало на то да је расиста, зна се да избегава да доводи тамнопуте фудбалере у ФЦСБ, а често је говорио погрдно о мађарској мањини у Румунији, али и о Ромима. Са друге стране, јавно је истакао да никада не би довео фудбалера који је хомосексуалац.

"Све је ово игра"

Први и до сада једини сусрет са српским клубовима, Бекали је имао 2015. године, када се тада још увек Стеауа састала са Партизаном у трећем колу квалификација за Лигу шампиона.

Пред први сусрет је Бекали изјавио да ће његов тим сигурно проћи даље и да ће у случају тријумфа на домаћем терену доћи у Београд да се добро проведе. Испред стадиона се упознао са тадашњим председником Партизана Зораном Поповићем и чланом Управног одбора Драганом Бјелогрлићем и пристао да буде њихов гост, по само једним условом - да упозна патријарха Иринеја.

Први меч завршен је резултатом 1:1, а Бекали је у сусрет наредном изјавио да Партизан његовом тиму у Београду неће дати гол, све и да се игра 2.000 минута. Било је 4:2 за црно-беле. Уследиле су претње о продаји клуба и банкроту, од којих наравно није било ништа.

Пре две сезоне је био надомак освете, када је његовом ФЦСБ-у било потребно да елиминише Нордјселанд, како би се са Партизаном борио за пласман у Лигу конференције. Уплатио је и 20.000 евра на пролаз свог тима и изгубио. Коментар је био сажетак Бекалијевог погледа на живот.

"Све је ово игра".