"Реал из Ниша све редом шиша" – век постојања Радничког

Током једновековног постојања Фудбалски клуб Раднички неизоставни је део свакодневних радости људима у ширем подручју Ниша.

Између навијача, симпатизера и посматрача фудбалске игре и с друге стране Радничког у основи стоји љубав проткана патњом.

Поводом 100 година Радничког, издваја се шест специфичности које су обележиле досадашњу историју нишког клуба.

1. Фудбалери Ниша, уједините се!

Званично, под именом Раднички, клуб је основан 24. априла 1923. године, премда постоји и предисторија организовања фудбалске екипе. Наиме, три године раније направљен је тим "Искра", потом је променио назив у "Пролетер" и напослетку у "Раднички спорт клуб – Ниш".

2. "Реал из Ниша све редом шиша"

Шездесетих година, Раднички је углавном наступао у белој гарнитури дресова, играчи су, бележе хроничари, у тој опреми подсећали на фудбалере мадридског Реала, а из тог разлога је нишки тим добио популаран надимак "Реал из Ниша" или "Реал са Нишаве".

3. "Куде је тај Ниш"?

Италијански Наполи, швајцарски Грасхоперс, холандски Фејнорд, шкотски Данди јунајтед и једном немачки Хамбург – редом су падали пред нишким клубом у Купу Уефе.

Тим поводом Живојин Исаковић, познатији као Жика Чокалија, написао је таличну песму "Куде је тај Ниш?"

4. Ниш од Јапана до Бразила

У Радничком су играли бројни фудбалери што су поносно широм света носили име нишког клуба, у коме су поникли или играчки стасавали. Међу најпознатијим првотимцима су Драган Стојковић Пикси и Дејан Петковић Рамбо.

5. Прерано угашена светлост нишке звезде

Ивана Крстића Белог, навијачи Радничког видели су као Пиксијевог наследника. Међутим, сплетом несрећних околности, 29. маја 2000. године Ниш је остао без свог бисера. На тренингу по облачном времену ударац грома усмртио је младог Kрстића, по коме данас школа фудбала овог клуба носи име.

6. "Кец у Нишу", ливада за фудбал и Мераклије

Реплика из филма "Тесна кожа" у којој Димитрије Пантић пре породичног ручка изговара "кец у Нишу" означава да је млађи референт погодио 12 парова на спортској прогнози.

Поменуто усхићење обележило је нишки фудбал од средине осамдесетих до данас. Транспарент навијача Радничког, популарних "мераклија", с ликом Николе Симића који тумачи улогу млађег референта Димитрија Пантића неизоставни је детаљ на некадашњој мочварној ливади коју су Турци назвали Чаир.

***

1. Фудбалери Ниша, уједините се!

Почеци Фудбалског клуба Раднички Ниш обележени су оспоравањима од тадашњих монархистичких власти у граду и престоници.

Оснивачи попут, примера ради, Милоша Марковића, Јосипа Колумба и Станка Пауновића били су чланови или симпатизери Комунистичке партије, која је узгред током 1920. године кратко била на власти у граду.

Владајућа нишка буржоазија оптужила је екипу Пролетер да је "прокомунистичка" и да као таква не може да развија своју спортску активност. Те оптужбе стигле су и у Београдски лоптачки подсавез па се група из екипе нишког, Пролетера вратила не обављеног посла са следећим образложењем: "Београдски подсавез не жели и неће да верифицира тим Пролетер под овим именом, позивајући се на Закон о заштити државе и друга акта владајуће буржоазије којима је овај назив био забрањен", записао је Ђорђе Стаменковић, хроничар клуба, у књизи "Кључ старе Србије".

Званично, под именом Раднички, клуб је основан 24. априла 1923. године, премда постоји и предисторија организовања фудбалске екипе. Наиме, три године раније, направљен је тим "Искра", потом је променио назив у поменути "Пролетер" и напослетку у "Раднички спорт клуб – Ниш".

Првих година постојања, симпатизери, навијачи, фудбалери и челници клуба били су под посебном присмотром репресивних органа у Нишу. Раднички је представљао одређену врсту политичке претње тадашњем државном уређењу, због назива клуба и петокраке у средишњем делу грба. Занимљиво је да је прва опрема клуба била зелене боје.

Хроничари су забележили да су челници Радничког покушавали да се домогну Моравске фудбалске жупе, а један од разлога за одбијање наступа у поменутом такмичењу било је лоше финансијско стање клуба.

Популарност Радничког међу грађанством непрестано је расла, те су донације биле једини извор скромног финансирања екипе.

Остао је забележен податак да је Културно-уметничко друштво "Абрашевић" приредбом 1924. године помогло нишком тиму да обезбеди новац за несметано функционисање у Моравској жупи.

Раднички је у првој сезони надметања, 1924/1925. освојио прво место у такмичењу Моравске фудбалске жупе. Овај успех, клуб је поновио и три сезоне касније.

У оквиру Спортског друштва Раднички 1925. године, отпочела је секција у женској хазени, претечи данашњег рукомета, који је до данас остао један од најзначајнијих и најуспешнијих спортова у Нишу.

Увођењем шестојануарске диктатуре 1929. године у Краљевини Југославији, забрањен је рад многих колектива, не само спортских, те су и активности Радничког накратко прекинуте.

Након краја апсолутистичке владавине краља Александра Првог Карађорђевића 1931. године, Раднички је наставио са деловањем под новим именом Грађански, али је након седам година, 1936, вратио првобитни назив.

Борба за званичним признањем фудбалских власти трајала је до октобра 1938. године, када је клуб враћен у Југословенски ногометни савез.

У ратним условима Раднички је сходно тадашњим новонасталим дешавањима престао с радом, поједини играчи, као и руководство клуба, прикључили су се Народноослободилачком покрету за време Другог светског рата.

Неколико месеци након ослобођења Ниша, 14. октобра 1944. године, наставио се континуитет клуба из 1923. и 1936. године, а име клуба променило се средином исте године, и уместо "Спорт клуба", у складу са новим друштвеним тенденцијама, Раднички је постао "Фискултурно друштво".

Две године после ослобођења, уследило је ново гашење клуба. Супарништво, тачније популарност два градска ривала Железничара и Радничког, довела је до оштрих критика врха Комунистичке партије, па су тимови на крају фузионисани у један под називом "14. октобар“.

По притиском нишке јавности, новоформирани клуб није дуго опстао, незадовољне Нишлије успеле су да поврате вољене клубове.

Раднички је 1948. године кренуо са дна, из пете лиге Србије. Тих година, кажу грађани, играчи су пружали добре игре, а нишки тим је као трећелигаш стигао и до полуфинала Купа Југославије 1952. године, где га је елиминисао Партизан.

2. "Реал из Ниша све редом шиша"

Шездесетих година, Раднички је углавном наступао у белој гарнитури дресова, играчи су бравурама у таквој опреми подсећали на фудбалере мадридског Реала. 

Име "Реал из Ниша", као симбол снаге нишког прволигаша, појавило се први пут на транспаренту 14. априла 1963. године на утакмици против ОФК Београда.

Ласкаво поређење са Реал Мадридом, започето је међу нишким студентима, а касније је постало општеприхваћено, што довољно говори о љубави и посвећености навијача Радничког.

Као атрактиван ривал с почетка педесетих година прошлог века, Раднички је редовно био домаћин у пријатељским утакмицама иностраним екипама.

Примера ради, у Нишу су гостовали тимови као што су Макаби, Грац, Клагенфурт, а поводом званичног отварања стадиона Чаир, 28. септембра 1955, приређен је пријатељски меч са екипом Ираклиса.

Занимљив детаљ из послератне историје нишке екипе је припајање градског тима Трговачког екипи Радничког 1957. године.

Тих година, Нишлије на трибинама имале су своје љубимце међу играчима. У првом реду браћу Пакија и Пекија – вихорни крилни фудбалери Павле и Петар Мичић. За нишки тим одиграли су чак по 600 званичних утакмица.

Југословенски фудбал је крајем педесетих, односно шездесетих година 20. века, није претерано рећи предњачио у модернизацији клубова у Европи, што се најочитије огледало у јасно дефинисаним циљевима и устројству управљања.

Свесни трендова диктираним из Београда, нишка јавност је инсистирала да Раднички направи управни одбор. Први у историји сачињен је од руководилаца најзначајнијих локалних предузећа.

Своје место на одговориним функцијама нашли су директори Електродистрибуције, Робне кућа "Ниш", Електонске индустрије и многи други виђенији градски чиновници.

Већ првих година седме деценије 20. века дефинисани су циљеци за наредни период Радничког – пласман у Прву лигу Југославије.

У том погледу било је подршке локалних, мањих клубова, одакле су долазили квалитетни појединци и у којима су играли играчи на такозваном каљењу.

Један од светлијих примера за тадашње функционисање клуба је трансфер голмана Напретка из Алексинца Миограда Кнежевића у форми молбе с обећањем бољих услова за живот и рад.

Долазак не тако познатог голамана у Раднички донео је тиму и нову енергију. Кнежевић је иначе пуних 14 година бранио боје нишког тима и уписао близу 600 наступа за Раднички.

Успех није изостао, већ 1962. године у драматичном двомечу са фаворизованим скопским Вардаром, а након једанаестераца Раднички је изборио пласман у Прву савезну лигу.

Дотадашњи највећи успех у историји клуба пратило је велико славље грађана на улицама Ниша. Сведоци тих догађаја у граду и данас препричавају да нишке кафане нису имале толико чаша и флаша колико је попијено и разбијено по чувеним механама. Кажу и да се од среће плакало...  

Успех је донео и популарност, а уз то они који тада нису успевали да на време обезбеде улазнице за неки од прволигашких мечева, више нису морали преко Травијате да прате сусрете, већ су пратили путем црно-белих телевизијских апарата.

Први телевизијски пренос са Чаира реализован је 2. децембра 1962. године када је гостовао шампион Југославије, Партизан. 

3. "Куде је тај Ниш?"

Година 1982. уписана је златним словима у монографији Радничког. Фудбалери нишког тима, предвођени тренером Душаном Ненковићем, играли су полуфинале Купа Уефе. 

Међу јаком конкуренцијом европских клубова, Раднички је прво савладао италијански Наполи, швајцарски Грасхоперс, холандски Фејнорд, шкотски Данди јунајтед и једном немачки Хамбург – на Чаиру било је 2:1, а на Народном стадиону у Хамбургу 5:1 за домаћи тим. 

Тим поразом окончана је бајковита европска сезона Радничког.

Међутим, инспирисан играма фудбалера нишког тима, Живојин Исаковић, познатији као Жика Чокалија, написао је таличну песму "Куде је тај Ниш?" 

И данас се с осмехом и поносом, али и подједнаким жалом певуши поменута Чокалијина песма. 

"За почетак правише се луди,
па, сваки се чуди, куде је тај Ниш?
Удавија ги Раднички, сви по реду,
и то све у среду, у зелен Чаир!" 

Својеврсну увертиру европском Радничком дао је антологијски гол голмана Драгана Пантелића колеги из Вележа Енверу Марићу. 

Пантелић је "катапултирао" лопту из свог шеснаестерца, а она је прескочила Марића и затресла мрежу Вележа.

Без обзира на то што је Раднички освојио први и до сада једини међународни трофеј – Балкански куп 1975. године, ипак је полуфинале у Купу Уефе против каснијег првака Европе највеће достигнуће тима, недвосмислено.

Из књиге капитена Милована Обрадовића "Kад је Европа стрепела", сазнаје се да су фудбалери Радничког неколико дана пре прве утакмце против Хамбурга били изван Ниша.

Боравили су у хотелу у Сићеву, на путу ка Пироту. 

Тренер тима желео је да пред утакмицу уместо уобичајених припрема и лаганије исхране да екипи дâ одушка.

Сервирао им је печено прасе са јабуком у устима.

Златним словима у животопису Радничког уписани су: Душан Ненковић –  шеф стручног штаба, Илија Димовски и Ненад Цветковић – помоћни тренери, Александар Панајотовић, Мирослав Алексић, Мирослав Војиновић, Зоран Бојовић, Бојан Аврамовић, Милован Обрадовић, Стојан Гавриловић, Љуборад Стевановић, Зоран Миленковић, Славољуб Николић, Миодраг Стоиљковић, Слободан Халиловић, Драган Радосављевић, Слободан Антић, Бранислав Ђорђевић и Миодраг Савић!

4. Ниш од Јапана до Бразила

Непосредно пре почетка првог полуфиналног сусрета између Радничког и ХСВ-а, шеснаестогодишњак из нишке Паси Пољане Драган Стојковић начинио је прве професионалне фудбалске кораке, тада у омладинском тиму клуба.

У наредне четири године, популарни Пикси одиграо је 70 званичних утакмица за Раднички, на којима је постигао осам голова.

Пикси је са собом носио Раднички широм света, чак до Јапана, у коме је засигурно најбољи фудбалер који је икада играо у Земљи излазећег сунца.

О нераскидивој вези фудбалера с надимком из цртаног филма и клуба из његовог родног града довољно говори и последња, опроштајна утакмица Драгана Стојковића у Нишу. 

Дана 30. октобра 2001. године, нишке школе и друге институције радиле су скраћено, због Пиксија, како би људи на стадиону Чаир гледали његов  последњи плес у Нишу.

Дана 7. октобра исте године Пикси је приредио опроштајну утакмицу у Нагоји у Јапану, где је до пензионисања играо за тим Нагоја грампус.

Поред садашњег селектора Србије у фудбалу, Дејан Петковић Рамбо, такође носи дозу свечаности приликом изговарања имена, презимена и надимка.

Фудбалер из Мајданпека кренуо је из Ниша, преко Мадрида и доспео до Бразила и Рио де Жанеира, где ужива статус фудбалског божанстава с надимком Пет.

Рамбо је најмлађи играч који је икада играо званичан меч у историји Прве лиге Југославије, а дебитовао је 25. септембра 1988. када је имао 16 година и 15 дана, против Жељезничара из Сарајева управо на Чаиру.

Као и његов старији колега Стојковић, Петковић је четири године бранио боје Радничког, од 1988, а на 53 утакмице постигао је 34 поготка.

5. Прерано угашена светлост нишке звезде

Бравурозни дриблинзи, десетка на леђима и брзи продори одликовали су Ивана Крстића.

Многи су у њему видели Пиксијевог наследника. Као деветнаестогодишњак Бели је играо за Раднички у подмлађеном тиму у сезони 1999/2000. На 34 званична меча уписао је и четири гола.

Међутим, 29. маја 2000. године, по облачном времену, на тренингу, ударац грома усмртио је младог Ивана Крстића, по коме данас школа фудбала нишког тима носи име. 

Kрстић је током те сезоне потписао уговор са француским Бордоом у коме би, као двадесетогодишњак, започео међународну каријеру...

У његову част клуб је повукао број 10 из употребе, а навијачи Радничког десетоминутним ћутањем на почетку сваког меча одају почаст прерано утихнулој звезди нишког фудбала – након тога навијање почиње громогласним скандирањем "Бели Крстић" и тако од Ивановог одласка све док "мераклије" постоје.

6. "Кец у Нишу", ливада за фудбал и "мераклије"

Код љубитеља спортске прогнозе данас је актуелан Лацио. Римски клуб увек изневери, па чак и када победи. 

Реплика из филма "Тесна кожа" у којој Димитрије Пантић пре породичног ручка изговара "кец у Нишу" означава да је млађи референт погодио 12 парова на спортској прогнози, уједно обележава и наду да се може догодити чудо да ухвати свих 13 парова на тикету...

Поменуто усхићење обележило је нишки фудбал од средине осамдесетих до данас. Транспарент навијача Радничког, популарних "мераклија", с ликом Николе Симића који тумачи улогу млађег референта Димитрија Пантића, неизоставни је детаљ на некадашњој мочварној ливади који су Турци назвали Чаир.

Пространство на коме се налази терен Радничког, некада је служила за чување крупне стоке, а на турском Чаир значи ливада.

Стадион Радничког добио је име по градском парку који се налази недалеко од центра Ниша, изграђен је у данашњем габариту и волумену 1963. године.

Од 1995. због дотрајалости и опасности од урушавања била је забрањена употреба источне и северне трибине. Овај детаљ (ин)директно довољно говори и о стању Радничког у коме се налазио све до почетка друге деценије 21. века. 

Без обзира на то што Раднички последњих година не игра против Хамбурга, Наполија или других знаменитих европских тимова, "мераклије" здушно бодре свој клуб, а од 1989. године и организовано.

Поред бројних барјака и транспарената ипак су навијачима из Ниша два најупадљивија: "Ицепи ги сви" и "Кидиши".

Мерак и Раднички немају цену

Британски Индепендент описао је мерак као задовољство проистекло из малих ствари. Рекло би се тога свуда има, сви људи на кугли земаљској се подједнако радују нечему што им је важно.

Међутим, начин на који то раде људи с југа Србије је несвакидашњи.

Исказивање осећања проистеклих из такозваних малих ствари показују сав раскош емоција људи од Ниша па чак до Егејског мора.

Синоним за узбуђење од четири слова, где се по два се понављају – "леле", има широку примену и показује очај, али и највећу срећу која човека може да задеси.

"Леле", као префикс уз име тима с југа Србије, најбоље може описати Раднички Ниш!