Мирослав Ћиро Блажевић, тренер свих тренера
Легендарни југословенски фудбалски тренер Мирослав Ћиро Блажевић преминуо је у 88. години.
Мирослав Ћиро Блажевић био је већ дуже време болестан, тешко се кретао и говорио, али га препознатљив ведар дух и оптимизам нису напуштали ни у дубокој старости.
Био је свестан и сам истицао да је крај близу, а преминуо је два дана пре свог 88. рођендана.
Средином децембра прошле године лично је примио награду за допринос развоју спортске културе и друштвене толеранције "Владимир Беара", коју му је доделило Спортско рекреативно друштво Срба у Хрватској.
"Знате да сам примио прегршт награда у животу, али ова ми је најдража. Увијек сам кроз живот мирио људе, а ми смо сви с овог поднебља добар народ, само каткад имамо будале које нас воде. Бојим се да је ово задња награда коју ћу добити у животу. Бојим се да је ово и мој задњи говор који ћу одржати пред овако еминентним скупом, мој крај се ближи", кроз сузе је тада рекао Блажевић на церемонији доделе признања.
Почеци у Швајцарској, славни дани у Загребу
Мирослав Блажевић рођен је 10. фебруара 1935. у Травнику, тада у Краљевини Југославији. Након кратке играчке каријере, током које је од родног града, преко загребачке Локомотиве, Сарајева и Ријеке стигао до швајцарског Сиона, већ у 33. години живота почео је да се бави тренерским послом.
Каријеру поред терена почео је 1968. године у Швајцарској. Први клуб који је тренирао био је Веве. Са Сионом, за који је неколико година раније играо, освојио је Куп Швајцарске 1974. године, да би потом преузео Лозану, а онда привремено и репрезентацију Швајцарске.
Блажевић се вратио у Југославију 1979, где је прво водио Ријеку. Пошто је у првенству заузео солидно 10. место, а у Купу победника купова стигао до четвртфинала и дуела са Јувентусом, убрзо је прешао у загребачки Динамо, са којим је 1982. освојио титулу шампиона после 24 године чекања, а наредне сезоне и Куп Југославије.
После успешне епизоде у домовини, поново је радио у Швајцарску и са Грасхопером освојио државно првенство 1984. године.
Уследио је још један повратак у Југославију, током којег је Блажевић са екипом Приштине изборио пласман у Прву лигу, после чега је исте године по други пут постао тренер Динама, из којег је 1988. отишао у француски Нант.
Након Француске, Ћиро је тренирао и солунски Паок, али се није задржао дуго јер су га амбиције опет вукле према Хрватској. По трећи пут седа на клупу Динама и 1993. осваја Првенство Хрватске, а 1994 Куп.
Треће место на Мундијалу у Француској
Након новог успеха у Динаму, Блажевић преузима репрезентацију Хрватске, са којом је на Европском првенству 1996. у Енглеској стигао до четвртфинала, где је боља била Немачка, да би две године касније на Мундијалу у Француској Хрватска са Ћиром на клупи и Бобаном, Шукером, Билићем и Просинечким на терену, заузела треће место.
"Ватрени" потом нису успели да се квалификују за Европско првенство 2000, пошто су завршили на трећој позицији у групи иза Југославије и Ирске, лоше су почеле и квалификације за Светско првенство 2002. у Јапану и Јужној Кореји, па је Блажевић поднео оставку.
До краја тренерске каријере, коју је завршио почетком 2015. у Задру, водио је велики број клубова, међу којима су поново Динамо (са којим 2003. осваја хрватско првенство), Осијек, Вартекс, Хајдук, Загреб, Слобода из Тузле, Мура...
Опробао се накратко и у Кини, Ирану и још једном у Швајцарској, а као селектор је водио репрезентације Ирана и Босне и Херцеговине, са којом је у баражу за Светско првенство 2010. поражен од Португалије са 1:0 у оба меча, након одличних партија "змајева" у квалификационој групи.
Након краја каријере, Блажевић је био чест и увек радо виђен гост многих медија, коментатор и фудбалски аналитичар, познат по увек бритком језику и препознатљивом хумору који није познавао политичку коректност.
Политиком се повремено и бавио - 2005. године кандидовао се за председника Републике Хрватске као независни кандидат. Добио је 0,8 одсто гласова, па је елиминисан у првом изборном кругу. Активирао се и 2016. на парламентарним изборима као носилац листе Милана Бандића за изборну јединицу у дијаспори, али је добио свега 259 гласова.
Чувени надимак Ћиро је наводно добио након што је као дете гледао позоришну представу у којој се појавила лутка Ћиро, због које су га пријатељи прозвала истим именом због сличне говорне мане каквом се служио трбухозборац.
Касније током богате каријере зарадио је и други надимак - тренер свих тренера.
Коментари