Слава припада Шпанији

Шпаније, тачније њен селектор Дел Боске, остао је доследан формацији која је дала највише резултата у иначе великим делом оспораваној игри „фурије" на овом првенству. То је у пракси значило да ни Торес, али ниједан други нападач Шпаније није нашао своје место на терену од самог старта. Први судијски звиждук на терену дочекао је Сеск Фабрегас.

Ћезаре Прандели такође није дозволио себи да одступа од опробане формације. Једина измена у односу на меч са Немачком био је Абате на десном боку, уместо Баљзаретија.

Шпанија је меч почела у истој формацији и у истом саставу као и први меч на овом шампионату, када су они и Италија поделили бодове. Италија, на другој страни, уместо у 3-5-2 формацији, светском и европском прваку супротставила се у формацији 4-1-3-2, где је најистакнутије место било резервисано за, сасвим јасно, Андреу Пирла.

Управо тај фудбалер је, већ у другом минуту и након нешто слабије интервенције шпанских дефанзиваца, шутирао ка голу Касиљаса, али није био довољно прецизан.

Брзо је Шпанија одговорила на овако агресиван старт Италијана. Карактеристична игра „фурије", досадна одређеном делу фудбалске јавности, брзо је пребацила тежиште на половину Италије. Из тога су се изродила два ударца Серхија Рамоса, један са дистанце и један главом након корнера.

У 10. минуту Ћави је имао прилику да савлада Буфона, али је лопта након његовог шута са ивице казненог простора отишла преко пречке.

Наставила је Шпанија да контролише лопту и терен, италијанска одбрана се повијала под налетима фудбалера у црвеним дресовима и само је било питање времена када ће попустити. То се догодило у 14. минуту, када је прво Инијеста, мало је рећи феноменално проиграо Арбелоу, овај је интелигентно сачекао и правовремено упутио лопту ка Давиду Силви који се налазио у налету. Епилог је могао да буде само један – Шпанија је стигла до предности у 14. минуту.

Желели су Италијани брзо да одговоре, али не рачунајући неколико прекида, односно удараца из угла, нису успевали озбиљније да угрозе Касиљаса.

Још један пех задесио је „азуре" у 21. минуту, када је терен због повреде морао да напусти Кјелини. На његово место стигао је на овом турниру јако поуздани Баљзарети.

Ово није превише омело селекцију Италије, па смо и у наредним минутима гледали селекцију Шпаније притиснуту на својој половини. И поред тога, Италија је јако тешко стизала до прилика, док је Шпанија неколико пута припретила након контранапада.

Вредан помена би можда био ударац Касана, након лепог дриблинга, из 28. минута.

Исти фудбалер далеко је боље шутирао у 32. минуту, са далеко веће удаљености, али је Касиљас поново добро интервенисао. Како је време одмицало, чинило се да Италија постаје све агресивнија и самим тим све опаснија. Покушавали су да лоптама по дубини што више притисну задњу линију Шпаније, али су предуго бивали без поседа да би то имало жељени ефекат.

Са протоком времена су и Италијани постајали све уморнији и све немоћнији. Шпанија је деловала самоуверено и лагодно, што им је у 41. минуту и донело конкретан резултат.

Ћави је на савршен начин проиграо будућег саиграча Жордија Албу, који је иначе фудбалер који је највише претрчао на овом турниру, а овај је након одличног пријема још боље послао лопту поред наилазећег голмана Италије. Оно што посебно одушевљава код овог поготка јесте правовременост паса невероватног везисте Барселоне.

Поново је Италија покушала да брзо стигне до поготка који би сада само преполовио предност Шпаније, али конкретне прилике су изостајале. Треба издвојити ударац са полудистанце Монтолива. На супротној страни исто је учинио и Давид Силва, али је Буфон био добро постављен.

Италија је била добар такмац браниоцу титуле током већег дела полувремена, али су Шпанци до голова стизали са наизглед превише лакоће. Уз то, голове су постигли у критичним тренуцима првог дела игре, што све скупа сигурно није имало најбољи ефекат на фудбалере Италије.

У наставку меча Прандели је прилику пружио једином играчу који је био стрелац против Шпаније на овом првенству, Антонију ди Наталеу. Управо је искусни фудбалер Удинезеа већ у 46. минуту могао то да понови, али је његов ударац главом отишао преко пречке.

Ни Шпанија није мировала, па је тако Фабрегас након серије дриблинга у казненом простору умало дошао у прилику да савлада Буфона.

Најбољу прилику за Италију пропустио је поново Ди Натале у 51. минуту. Одлично је, иначе слабо примећени Пирло проиграо Ди Наталеа кога су центиметри делили од недозвољене позиције, али је његов ударац сјајно зауставио Касиљас.

Све ово није пореметило репрезентацију Шпаније, чија игра је деловала подједнако сигурно као и у првом делу, али и за нијансу опрезнија. А онда је нови пех задесио „азуре".

Тијаго Мота повео је једну лопту, да би се затим, нетакнут, ухватио за задњу ложу и са болном гримасом завршио на трави. Убрзо је изнет са терена, а с обзиром на то да је Прандели већ направио три измене, Италијани су били принуђени да до краја играју са десет фудбалера, а чинило се као да им је било потребно 12 како би се носили са Шпанцима.

Од тог момента, Шпанци су спустили ритам, а Италији није преостало ништа него да се томе прилагоди. Шпанија је само одрађивала посао, узела је лопту и трудила се да што више користи ширину и тиме развуче игру. Изнурени Италијани смогли су снаге тек толико да појуре за сенкама шпанских фудбалера и тако покушају да спрече Шпанију да постигне још који погодак.

У томе, ипак, нису успели. Прво је Торес постигао погодак после лепог убацивања, чиме је постао и први фудбалер који је постигао поготке у два финала континенталних првенстава. Четири минута касније, у 84. минуту, Мата користи своје прве минуте на турниру и, након асистенције Тореса, шаље лопту у готово небрањену мрежу.

Тако је Шпанија учинила нешто што нико пре ње није – везала је три велике интернационалне титуле. Овај тим је, првом победом над селекцијом Италије на такмичарској утакмици од 1920. године, у једном потезу оповргао сва оспоравања и уједно и званично постао један од најбољих, ако не и најбољи тим свих времена.

Ово првенство остаће упамћено и по ренесанси италијанског репрезентативног фудбала. Нажалост по њих, за потпуну материјализацију овог напретка и трансформације мораће да сачекају неко друго првенство.