уторак, 08.07.2014, 09:39 -> 13:45
štampajАлфредо ди Стефано
Ексклузивно за сајт РТС-а, пише Владимир Станковић.
Ако има правде, ако ФИФА поштује великане који су стварали њену историју, фудбалери Бразила и Немачке вечерас би требало да на терен изађу са црним флором и да се пре почетка меча минутом ћутања ода почаст великом Алфреду ди Стефану.
Преминуо је јуче по подне у Мадриду, само неки дан пошто је напунио 88 година. Нисам имао среће да га гледам уживо, али из раних шездесетих, у његовим позним играчким годинама, памтим неке утакмице Реал Мадрида, а на разним тематским каналима често се врти снимак финала Купа шампиона из 1960. када је Реал у Глазгову, пред 135.000 гледалаца, победио Ајнтрахт из Франкфурта са 7:3. Фернц Пушкаш је дао четири гола, Ди Стефано три. Они који су имали среће да га гледају кажу да је био један од највећих, уз раме Пелеу. ФИФА га је сврстала међу пет највећих играча 20. века, заједно са Пелеом, Кројфом, Бекенбауером и Марадоном.
Једном давно играо је у Београду против Партизана. У првом издању Купа шампиона Реал је у другом колу, 25. децембра 1955, угостио Партизан пред 105.532 гледаоца у Мадриду и победио са 4:0.
Ди Стефано је дао последњи гол у 70. минуту, трећи је дао Хенто, а прва два Кастањо. Очевици кажу да су Милошу Милутиновићу поништена два регуларна гола. У реваншу, 29. јануара 1956. на стадиону ЈНА пред 40.000 посматрача по цичи зими, Партизан је био на ивици подвига. Победио је са 3:0 головима Милутиновића (2) и Михаловића, а Херцег је код 3:0 погодио стативу. Реал у 42. минуту није искористио пенал. Играло се по великом снегу на који Шпанци нису били навикли, клизали су се, падали и мало је недостајало да испадну, али су прошли и освојили први Куп шампиона, онда још четири узастопна, па још пет, овај последњи у Лисабону био је јубиларни, десети.
Посвађао Реал и Барселону
Игром судбине, Ди Стефано никада није играо на светском првенству! Рођен је у Буенос Ајресу 4. јула 1926. Са 15 година дебитовао је за Ривер, са 19 је био звезда, шест пута репрезентативац Аргентине. Отац му је био пореклом Италијан, мајка је имала француску и ирску крв. Његов деда је дошао у Аргентину са италијнанског острва Капри.
Због штрајка фудбалера у Аргентини 1949. отишао је у Колумбију и постао члан Милионариса из Боготе, у то време једне од најбољих јужноамеричких екипа. "Милионарис" је 1952. био позван у Мадрид, на прославу 50 година Реала. Милионарис је победио Реал са 4:2, а Ди Стефано је толико одушевио председника Реала Сантјага Бернабеа да је овај одмах одлучио да га доведе, али је морао да сачека почетак 1953. Реал је преговарао са Милионарисом и платио за оно време импозантну суму, али у трку је ушла и Барселона која је преговарала са Ривер Платом која је задржала права на Ди Стефана.
Настала је једна од највећих афера у шпанском фудбала, Реал и Барса су тврдили да је Ди Стефано њихов. Интервенисала је шпанска федерација и донела "соломонско решење". Ди Стефано ће две године играти за Реал, а две за Барселону! Барселона није прихватила одлуку – њен председник Ерик Марти поднео је оставку у знак протеста... Да скратим, Ди Стефано је постао играч Реала, дебитовао је 23. септембра 1953. против Нансија и постигао један гол, али је Реал изгубио 2:4. Био је то почетак бриљатне каријере. Реал је са њим освојио осам од десет наредних лига, пет узастопних Купова шампиона (1956–1960), четири пута био је најбољи стрелац лиге...
У међувремену је примио шпанско држављанство и играо 31 утакмицу за Шпанију на којима је дао 23 гола. Био је на списку играча за Светско првенство у Чилеу 1962, заједно са још тројицом натурализованих играча (Сантамарија – Уругвај, Пушкаш – Мађарска, Мартинез – Парагвај), али због повреде није играо ни минут.
Отет у Каракасу
О Ди Стефану се много зна и лако је наћи обиље података. Можда је следећа прича мање позната. Био је жртва политичке отмице! Додогило се у августу 1963. у Каракасу (Венецуела) где је Реал Мадрид играо на неком јаком турниру, заједно са Портом и Сао Паулом. У првом мечу Реал је победио Порто са 2:1. Дан после меча, у соби Ди Стефана зазвонио је телефон, са рецепције су му рекли да тројица полицајаца желе да разговарају са њим. Мислећи да је у питању шала саиграча, Ди Стефано је позвао полицајце да, ако им треба, дођу у његову собу. Они су то и учинили, љубазно су му рекли да је у питању формалност и да ће се брзо вратити. Није стигао никоме из екипе да се јави. Када су га сместили у ауто, рекли су му да је отет и да је у питању политичка отмица. Додали су да само хоће да скрену пажњу и да не треба да се боји. Отмичари су били чланови организације ФАЛН (Оружане снаге националног ослобођења) која се борила против режима председника Ромула Бетанкура. Одмах пошто су сместили своју славну жртву у неки стан, отмичари су позвали хотел и саопштили руководству Реала да ће Ди Стефано бити пуштен када се достигне жељени степен публицитета...
Отмичари су применили исти рецепт као „кастристи" на Куби када су 1959. отели Хуана Мануела Фанђа, аргентинског аса „Формуле 1" који због отмице није могао да учествује на трци у Хавани. С обзиром на то да је публицитет био огроман, у Венецуели су применили исти систем. У међувремену, из Мадрида је стигло наређење да сви играчи и чланови управе пређу из хотела у шпанску амбасаду у Каракасу. Ди Стефано је држан у заточеништву две ноћи и један дан.
Отмичари су били коректни, ишли су по Паељу у најбољи ресторан, играли карте са њим, дозвољавали му да слуша радио... Када су отмичари оценили да су постигли жељени ефекат, одвезли су Ди Стефана и пустили на улицу. Узео је такси и отишао у шпанску амбасаду... Када се вратио у хотел, органиозована је конференција за штампу, а међу „новинарима" је видео и двојицу својих отмичара, али их није одао. Полицији је идентификовао само једног, Максима Каналеса, који је већ био евидентиран као противник режима. Када је Реал одлазио, на аеродрому је, међу полицајцима, видео још једног отмичара... Није их пријавио, али никада није заборавио и када су у Мадриду неки хтели да обележе 50 година од отмице није био вољан да сарађује.
У књизи „Мисли о фудбалу" једна од сентенци гласи:
„Пеле је био прва виолина, Ди Стефано комплетан оркестар", (Еленио Ерера, код нас познат као Хеленио Херера).
*Нисам, наравно, заборавио да данас играју Бразил и Немачка (занимљиво, тек други пут-трећи ако се рачуна и меч са ДДР 1974, на мундијалима, иако су заједно одиграли преко 200 утакмица на шампионатима света, Бразил је са 2:0 добио финале 2002) али, уз све поштовање играча који ће данас истрчати на терен, неколицина једва да је Ди Стефану до рамена...
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар