Добра берба

Сигурно је лепршава, "питка" игра Француске у Бразилу заварала многе, али не и њих. Ипак се они не дају преварити. Једноставно, један од највећих проблема када играте против Немаца је то што су они... Немци. Мада...

Као опијени добрим коњаком или старим шардонеом из бургундских винограда, многи Французи су вероватно размишљали о победничкој фешти Шанзелизеом, замишљали како се вијоре тробојне заставице на пријатном, лаганом поветарцу изнад калдрме Монмартра и помишљали да промене лампице на Ајфеловој кули у знак победе на Светском првенству. Све док их Немци нису срушили на земљу. Једним шамаром - одмереним, прорачунатим али и довољно снажним да их обори са ногу.

Пораз од 1:0 није превише болан, али јесте немоћ и прихватање места у, по њима, новом фудбалском светском поретку, са којим се аутистично нису мирили дужи низ година. Укрцавање у авион, такође, није било нимало пријатно. Неки би рекли да су се прерано вратили на аеродром, а неки да је авион предуго стајао на писти, захваљујући само благој "нарави" жреба.

Истина је, ипак, да је Јоаким Лев тактичким ремек-делом потпуно запушио уста слаткоречивих Француза и доказао им да је пред њима, ипак, велики посао.

Прелазак Филипа Лама на позицију десног бека, на којој се и прославио, био је први погодак Јоакима Лева. Лам, којем је Пеп Гвардиола у Бајерну доделио нову улогу - улогу дефанзивног везног, у којој се он савршено снашао, вратио се у задњу линију, где је употпунио феноменални бедем "панцера". Продори Антоана Гризмана били су потпуно безопасни, а Лам је помагао и Томасу Милеру у нападу.

Лев је још једном погодио са Матсом Хумелсом, који је заиграо од првог минута уместо Пера Мертесакера. Додуше, Хумелс је логичан избор, обзиром да је један од најбољих штопера на свету, са изванредним осећајем за игру и постављањем. А и лопта у ногама га не "жуља". Дакле, одлука да високи, далеко спорији Мертесакер остане на клупи, а заигра опорављени Хумелс, вишеструко се исплатила Леву.

Осим што је постигао једини гол, Хумелс је без најмање грешке затварао све путеве ка голу Мануела Нојера. Покрај њега, Карим Бензема, ако занемаримо онај једини озбиљан покушај у надокнади времена, деловао је као клинац из паркића којег су старији позвали први пут да игра са њима. Није да Бензема и његови саборци нису покушавали. Напротив! Трудили су се свим силама, али једноставно нису имали решења.

О последњој препреци - Мануелу Нојеру је, заиста, бесмислено говорити. На овом Мундијалу,посебним сјајем заблистали су голмани - Очоа, Хауард, Браво, Жулио Сезар, Оспина, Нојер... Вероватно најбољи, најконстантнији од свих је голман Немачке.

На друштвеним мрежама већ се појавила "компарација голмана": добар - бољи - Нојер. Осим што је готово несавладив на голу, Нојер се у појединим ситуацијама (видело се најбоље на претходним мечевима) понаша као трећи штопер, можда прецизније - као некадашњи либеро. Задужен да "чисти" сваку лопту која прође иза леђа одбране - 20, 30 метара од гола... За многе ризично, али Нојеру не представља никакав проблем.

Уз гранитну задњу линију, којој самопоуздање улива и феноменалан голман, приступ мечу након датог гола био је апсолутно бриљантан. Можда не онакав какав смо навикли да видимо код Немаца. Нису играли колико могу, већ како је потребно да се одигра. Нису срљали, нису играли пуним интензитетом онда када то утакмица није захтевала. Препустили су иницијативу Французима, али то учинили плански и прилагодили се ситуацији на терену. Наравно, без икакве панике. Затворили су прилазе голу и пустили Французе да се копрцају у свој својој немоћи.

Када се све "сабере", стиче се утисак да је можда било прерано за Французе. Освојили су Мундијал у "свом дворишту" 1998. године и изгубили у финалу 2006. године у Немачкој након пенала. Али, после те ноћи у Берлину, после Зидана и Матерација, дошле су мрачне године.

Доменек, Рејмон(д) којег нису баш сви волели, његов хороскоп, Јужна Африка, побуна и "труле јабуке" попут Самира Насрија и, по многима, Франка Риберија... Када Самир Насри почне да се препире са једним Тјеријем Анријем око места у аутобусу, потпуно је јасно да та група људи није екипа, а тек никада неће постати породица...

Онда се појавио Дидије Дешан, и наговестио да је баш он светла будућност Француске, покушавајући да реши проблем у корену, онај који је морао да буде решен одавно. Насрија није ни позвао у Бразил, иако је момак који се дрзнуо да се расправља са Анријем, очекивао специјалну позивницу. Многи су, додуше прећутно, одахнули када је Рибери због повреде "отпао", па Дешан сада може да направи добру атмосферу, која је предуслов за успех, која означава почетак нечега што може, напослетку, постати велико. Засукао је рукаве, то се види у речима репрезентативаца, њиховом понашању, на крају крајева, и у њиховој игри. 

Колико год да је било неопходно и неминовно, помало је, ипак, тужно што су баш у Бразилу схватили где им је место. Што су схватили да није плоча морала да се промени, већ тај стари, прашњави грамофон, који више нико и не користи. Одавно је проблемима морало да се погледа у очи, а не да се склања поглед у страну.

Време боема, о којем пева опојан и топао, а опет тако сетан и меланхоличан глас Шарла Азнавура, одавно је прошло. Иако веома романтична идеја, живети живот за тренутак више није опција. Мора се мислити о будућности у којој ће се чути нека нова песма, са неким бржим, веселијим ритмом. Време је за неку нову, срећнију, насмејанију Француску, која од сада неће бити свој највећи противник и непријатељ.

До "панцера" су доказали да су на правом путу. Овај пораз је дошао у незгодном тренутку, од шамара и даље бриде образи, али опет, дошао је у тренутку који је можда и пресудан. У тренутку када се морају одсећи репови једном за свагда. Тренутку када се "растају" са лепим и не толико лепим деловима прошлости и тренутку када се рађа нешто ново. Нада!

Нада да ће се постићи нешто заиста велико, вредно приче. За тако нешто, као и код вина, потребно је време - јер, када је добра берба, онда то вино треба чувати.