Америчко страдање навијача Енглеске
Сјајан текст Енглеза који се затекао у Њујорку у зао час, јер је Америка на Светском првенству отишла даље него земља у којој је фудбал настао.
После четири године живота у Њујорку, сматрам да сам се уклопио у локалну културу.
Тражим од таксиста да отворе пртљажник, идем код зубара свака три месеца и прошле седмице сам чак бацио коску колеги у канцеларији, без зезања.
Али, како се приближавало Светско првенство, осећао сам све јачу жељу да нашу прву утакмицу против Италије, гледам са осталим Енглезима.
Са људима који схватају 48 година патње - Божју руку, Водлов пенал, Бекамов црвени картон, слободан ударац који је извео Роналдињо, невешт потез Роба Грина... Бол, бол и само бол!
И тако сам ступио у контакт са енглеским пабом како бих резервисао просторију за тридесетак исељеника.
Истини за вољу, паб је био енглески онолико колико је енглеска пита од јабука - и после недељу дана преговора власник је коначно прихватио чињеницу да нећемо седети и јести током утакмице, али и да би гушчија паштета тешко преживела да нас је Гери Кејхил у седмом минуту довео у вођство.
Храна нам није требала. Нису нам требале ни столице. Све што нам је требало су резерве пива, исправан телевизор и гол Вејна Рунија у 89. минуту.
И тако, 30 енглеских навијача окупило се у тој просторији у добро познатој атмосфери слепог оптимизма, депримирајуће фамилијарности зачињене са још слепог оптимизма. И све смо поновили пет дана касније.
Ујутро, после пораза од Уругваја, сео сам са осмогодишњим сином како бисмо, као мушкарац са мушкарцем, разговарали о тријумфу и пропасти и како да се суочимо са обе ствари, свесни да су мале шансе да ћемо као навијачи Енглеске било када осетити чари тријумфа.
Онда сам ускочио у жути такси и одјездио до Вест Вилиџа како бих гледао меч између Италије и Костарике, разрађујући наше шансе користећи мотиве песме Радјарда Киплинга (Ако Италија победи Костарику... Ако Енглеска последњи меч добије са 4:0... Ако...).
У међувремену, град је захватила до сада невиђена мундијалска грозница.
Одувек је постојало интересовање за фудбал, захваљујући огромној маси навијача, махом Латиноамериканаца, који Флашинг Медоуз сваког викенда претворе у Хекни Маршиз.
Наша дивна кућна помоћница, Гватемалка, прави сендвиче са мојим петогодишњим сином. И фуца коју организујем сваког петка увече привуче шаролику групу Британаца, Аустралаца, Американаца, Холанђана, Мароканаца, Немаца и Јапанаца.
Такође, парк Медисон Сквер препун је навијача који су, машући заставама, пратили утакмицу Америка–Португалија.
Барови рекламирају утакмице "са звуком", као да су коначно схватили шта су све пропуштали претходних година. И људи су, наједном, почели да ми се обраћају говорећи о фудбалу.
Разбеснела ме је чињеница да је фудбал, наш фудбал, постао тема разговора тачно у тренутку када је Америка, на највећој светској позорници, отишла даље од Енглеске.
Све што могу је да нерадо прихватим изразе саучешћа колега (жао нам је што сте изгубили) и хитро променим тему хвалећи Светско првенство... И јесте, победио је фудбал и, молим вас, оставите ме на миру и скините ту врло смешну бандану.
Четрдесет осам година од када се угасила последња искра енглеске наде учинио сам нешто што као одани навијач Вотфорда никада нисам ни помишљао, променио сам страну на један дан и одвео фамилију у локалну кафану да навијамо за САД против Португалије.
Овог пута, учинили смо то на амерички начин. Сели смо за сто и ручали током утакмице. Користили смо нож, виљушку, све...
Седећи међу тим надобудним али неискусним навијачима, опростио сам им невеште коментаре о ономе што се у ствари дешава на терену и на тренутак им позавидео на једноставности њиховог слогана: "Верујемо да ћемо победити." Ниједном енглеском навијачу на памет никада не би пало да имитира нешто тако.
Када је Џермејн Џоунс постигао други гол за САД, цела моја породица је поскочила и славила као да је на дресу имао три лава. Ја сам се, можда, и мало продрао.
Али да буде јасно: не желим да се Америка пласира даље.
Пролаз Костарике до самог краја Светског првенства био би невероватно романтичан. Исти такав пролаз Америке био би врло проблематичан. Не заслужују, бар не у наредних 48 година. Просто нису довољно патили.
Дакле, ако се Американци пласирају у четвртфинале, спласнуће ми ентузијазам, у полуфиналу ћу навијати за њихове противнике, а уколико САД освоје Светско првенство поцепаћу зелену карту и напустићу ову земљу.
Наравно, Американци неће освојити Светско првенство. Али, можете да се кладите да ће моје америчке колеге, у тренутку када САД испадну са Мундијала, без муке "обрисати пораз из сећања" и усредсредити се на следећи спортски догађај, завршницу сезоне бејзбола или почетак сезоне у америчком фудбалу.
У томе је разлика између њих и нас. Они увек гледају у сусрет следећој победи (и најчешће је и пронађу).
Истовремено, ја сам и даље узрујан јер смо пре 16 лета испали на пенале од Аргентине.
То ме је подсетило да морам да откажем собу коју сам резервисао за полуфинале Енглеска–Аргентина 9. јула.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 12
Пошаљи коментар