Глава шећера, шећер од фудбала

Киша је, на срећу, стала тако да сам могао да наставим свакодневне активности. Пођох ка чувеној „Глави шећера" и то поред плажа Леблон, Ипанема и Копакабана, па онда из Ботафога мало удесно ка крају који се зове Урка.

Очекивао сам гужву, али она коју сам затекао превазишла је сва очекивања. Ред је почињао на једној страни улице, настављао се на другој, затим је дуга колона полако улазила у зграду а из ње ка огромним гондолама које воде до једне од највећих атракција Рија. Чекати или не чекати? Био сам, али с обзиром да у Рио долазим „у просеку сваких 25 година", реших да чекам.

 После два сата у реду стигох до зграде, таман да видим водећи гол Костарике против Италије. Најава још једног изненађења и још једног успеха „американаца" о којима сам јуче писао. После још неких пола сата најзад се укрцах у кабину која  за неколико минута превезе 75 путника до прве стене.

„Сликање" са Фигом

Тамо, уз сувенирницу и, пре свега, диван поглед, затекох клупу коју је инсталирала Фифа. На њој „седи" Луис Фиго од картона, „спреман" за сликање са знатижељним туристима. Седам поред њега и са носталгијом се сећам времена од пре 15-так година када су фудбалери Барселоне, међу којима јер тада био и Фиго, били много приступачнији, могло се са њима разговарати после тренинга или договорити интервју без надзора шефа преса клуба.

Сетих се интервјуа који сам својевремено радио  са Фигом испод трибина „Ноу кампа" а на молбу фото-репортера изашли смо, због светла, испред стадиона. Док је Фиго позирао а мој пријатељ Родолфо Молина, фоторепортер, „шкљоцао" видео сам једног чувара Барсине продавнице сувенира који је окачене о каиш имао - лисице. Паде ми на памет идеја да он стави те лисице на руке Фигу а да ја у потпису кажем како се Португалац „само овако може зауставити". Питао сам прво чувара, одмах је пристао, али побојао сам да неће хтети Фиго. Преварио сам се, схватио је идеју и одмах рекао „може". Тако сам некада „хапсио" Фига, а јуче сам се на „Глави шећера" сликао поред  његове картонске фигуре. Данашње асове, не само Барсине, сви виђамо искључиво на званичним конференцијама за штампу или у микс-зони на великим такмичењима, до сусрета „један на један" са било којом звездом јако је тешко доћи. Стоп, промашићу тему...

После краћег задржавања и „бацања погледа" на предивне заливе Рија следи улазак у другу гондолу која вози до „Главе шећера". Оданде је поглед још лепши. Рио не плени својом архитектуром, него натуром. Местом на коме је саграђен, заливима, плажама, утиском да на коју год страну кренете пре или касније завршавате на некој плажи. О чудесној стени висине 396 метара која као да је директно из мора запарала небо нећу много, на сваком претраживачу на интернету лако ћете наћи да је изградња почела 1910, да је прва линија отворена 1912. а ова модерна је из 1972. Творац је бразилски инжењер Криостовао Леите де Кастро чија је гвоздена биста на првој стени.

Жичара на сат превезе 1.360 особа. Годишње на врх стигне око милион људи, ове 2014. биће их много више због бројних туриста који су стигли због Мундијала. Јуче се португалски језик готово није чуо. Било је навијача из многих земаља, лако их је било препознати по дресовима или ношњама, а пажњу су посебно привлачила двојица Мексиканаца са огромним шеширима. Рекоше ми да су из Вера Круза и да ће, наравно, у понедељак за Рецифе где Мескико игра са Хрватском. Љубазно ми позајмљују један шешир за сликање са њима.

Још на врху стене чуо сам да је Костарика сачувала предност. Дакле, још једно страдање једног светског првака али за Италијане има наде, доста им је и реми са Уругвајем. Зато се пакују Енглези. До сада су испала два бивша светска првака, Шпанија и Енглеска, а испашће најмање још један, Уругвај или Италија јер играју међусобно. Пошто други круг још није завршен, можда се још неки бивши шампиона ували у невоље.

Планирао сам да утакмицу Француска - Швајцарска гледам у „Кући Француске", у дивној згради „Џокеј клуба" у „мом крају" Гавеа. Зграду је изнајмила Француска фудбалска федерација. Свратим ту готово сваког дана по копију „Лекипа". Тако то раде озбиљине (и моћне) фудбалске федерације.

Због дужег задржавања на „Глави шећера" не стижем на почетак, када сам ушао у дивно здање на хиподрому већ је било 3-0 за Французе. Гледао сам друго полувреме, уз доста мука, јер је сам имао утисак да су сви Французи из Рија дошли да овде прате меч. Гужва је била невидјена, атмосфера као на стадиону. У публици заставе, перике у бојама триколора и надасве дресови са именима француских играча. „Игра" чак и Зидан. Четврти гол поздрављен је овацијама а затим се одјеном зачула Марсељеза, француска химна. Код 5-0 већ је владала еуфорија. Свака замена поздрављана је овацијама и ономе ко улази и ономе ко је изашао. Два гола Швајцараца не мењају расположење, славље Француза било је огромно. Био је то шећер од фудбала.

Увек је лепо видети људе који имају због нечега да се радују. Па макар то био и фудбал.

А могу да замислим како је јуче било у Костарики која са две победе оде у осмину финала или у Еквадору који је победом против Хондураса себи продужио наду. И не могу да се не сетим да су ове две земље некада водили наши стручњаци. Бора Милутиновић, присутан овде, одвео је Костарику 1990. у Италији у други круг а Душан Драшковић је годинама са успехом радио у Еквадору и био селектор ове земље између 1988. и 1993, освојвши на „Копа Америка" , јужноамеричком првенству, 1993. четврто место што је био до тада највећи успех ове земље.