Монтевидео, најзад (сам) те видео

Као и пре четири године из Јужне Африке, имаћу задовољстгво да се током Светског првенства у фудбалу "дружим" са посетиоцима сајта РТС, али пошто ће наредних дана бити много више речи о фудбалу и збивањима на Мундијалу у Бразилу, надам се да ће бити разумевања за сасвим личну ноту у овом првом тексту.

Пишем га док бродом прелазим из Монтевидеа у Буенос Аирес. Баш онако како су давне 1930. исто урадили наши фудбалери чија авантура, захваљујући филму и ТВ серији коју емитује РТС, траје ево већ пету годину. Лична нота произилази из чињенице да сам књигом „Монтевидео, Бог те видео" баш ја имао срећу да оживим ту епопеју, да од заборава отргнем један велики догађај из срспке - не само спортске - историје.

Откад је кренула „лавина Монтевидео" желео сам да дођем у овај град у коме нисам био. Јесам у комшилику, у Порто Алегреу (Бразил) и Буенос Аиресу (Аргентина), али у Уругвају нисам био и сматрао сам неком врстом моралног дуга према самом себи да дођем у град у коме су Моша, Тирке, Јакша, Милутинац, Бек, Микица и остали стварали историју.

Светско првенство у Бразилу било је идеална прилика да се споји велики догађај и моја жеља да, трагом мојих јунака, стигнем до Монтевидеа. Елем, после меча Бразил - Србија у Сао Паолу стигох у Монтевидео.

Дочекела ме киша тако да првог дана нисам нос промолио из хотела. Сутрадан је било лепо време, али је била недеља. Никада и нигде нисам видео тако празан град као Монтевидео. Улице аветињски празне, саобраћај слаб, од неког живота на улици ни трага... Све затворено, од радњи до музеја, недеља је овде заиста дан за одмор.

Са нестрпљењем сам чекао понедељак и још пре 10 сати био сам на вратима „Музеја фудбала" на легендарном стадиону „Сентенарио", изграђеног за прво светско првенство 1930. Шок је уследио када сам покушао да уђем: затворено због радова!

Да ли је могуће да сам прешао толике хиљаде километара и да нећу видети ништа од онога због чега сам дошао? После дужег убеђивања са женом на рецепцији ипак стижем до охрабрујућег податка: Дозволу да ипак уђем може дати само директор, али он није ту, долази за сат...

Каже да у међувремену могу обићи стадион. Одлазим на улаз 11 и ,коначно, улазим на „Сентенарио". Већ споља делује као грађевина из 1930, унутра су његове године још видљивије. Одмах уз улаз, са десне стране, је тоалет за „даме" и „кабаљере" онакакв какав је био и 1930... Трибине запуштене, неочишћене од последње утакмице, у партеру, у некој врсти ложе, камене столице, као фотеље...

Терен „олињан", трава местимично жута, иза једног гола канал са водом... Покушавам да замислим како је то изгледало пре 84 године. Да ли су наши дали водећи гол против Уругваја у полуфиналу на голу испред трибине „Амстердам" или на оном иза кога је трибина „Коломбен"? Имена су по градовима у којима је Уругвај 1924 (Париз, стадион Коломбен) и 1928 (Амстердам) освојио две златне олимпијске медаља.

Она главна, што бисмо ми рекли „запад", носи име „Олимпијска" а она преко пута „Америка". Стадион јесте историјски споменик, али одавно „плаче" за озбиљном реконструкцијом. Нема, међутим, сумње да је 1930. био архитентонско чудо и какав год да је мени ће увек бити драг.

Коначно, стижем до директора. Љубазно ме прима, каже да радови неће дуго трајати, једва два месеца (а ја идем сутра!)... Пита одакле сам, кад је чуо каже:

"Знате, билу су код мене људи из Србије, тамо је снимљен један филм о првом светском првенству, хтели су овде да снимају али су на крају одустали, ваљда им је било скупо... Не знам шта је даље било".

То сам чекао. Потежем главни адут и вадим из торбе књигу и Ди-Ви-Ди са првим делом филма и поклањам доктору Марију Роману Алонсу, све у нади да ће ми одоброти посету музеју упркос радовима. Упалило је. Зинуо је од изненађења али се обрадовао, још више кад је чуо да филм има титл и на шпанском. Зове некога и каже да се направи изузетак, да се господину новинару из Србије омогући обилазак Музеја.

Музеј фудбала је заправо историја најопопуларнијег спорта у Уругвају, посебно из златне деценије између 1920. и 1930. када је Уругвај био два пута олимпијски шампион и први првак света. Има много слика, али „моје Уругвајце" налазим само на једној. Свих 17 играча који су путовали (на три утакмице играла су само 12-торица), испред неки пехар и назив „Југославија".

Очекивао сам више, али и ово је довољно. Најлепша страница српске фудбалске историје почела је да се пише баш ту, у Монтевидеу, давне 1930... Сликам се поред портрета Андрадеа, гледам на дестине слика историјских успеха Уругваја, последњи је титула првака света из 1950. у Рио де Жанеиру. Једна импресивна слика препуне Маракане са 200.000 гледалаца заузима цео зид...

Много је слика, трофеја, медаља, нема тако мале земље на свету која има толико титула (15 пута је била првак Јужне Америке) и која је дала толико великих играча. И међу свим тим силним успоменама и наши јунаци из 1930. Фудбал је чудо... На излазу, у ходнику, на клупи примећујем месингану плочицу. Откривам да на њој пише да је то била клупа у свечаној ложи на Мундијалу 1930. године.

Одлазим више него задовољан оним што сам видео и још више због испуњења жеље да коначно дођем у тај Монтевидео. Са „Сентенарија" одлазим у библиотеку, љубазно ми дају дигитализовани дневник „Ел диа" из 1930, док сам раскупусани „Ел паис" из јуна и јула те године морао пажљиво да листам и фотографишем читаве странице са низом занимљивих текстова о првом светском првенству. Драгоцено.

Из библиотеке одлазим на фотографску изложбу посвећену шампионату 1930. Фантастична збирка ретко квалитетних фотографија. Изградња „Сентенариа" по фазама, од копања темеља до отварања 18. јула на мечу протиув Перуа. Све селекције, пуно детаља са утакмица, доста слика са наших утакмица. Пред очима ми је историја коју су стварали и наши предратни асови, неоправдано заборављени али, на срећу, заувек оживљени и дефинитивно сачувани од заборава захваљујући целом пројекту.

Монтевидео, најзад (сам) те видео! Било је време и вредело је.