Пада завеса на Ф1, напокон

Као каква филмска премијера наставка хита који је и по критичарима и по публици био блокбастер, овогодишња сезона Формуле 1 је започела у велелепној дворани пуној очаране публике, али како је филм одмицао, разочарање оних који су купили улазнице је постајало опипљиво и сала је почињала да се празни. До краја филма - који је притом испао и претерано дугачак - у публици је било много више празних него попуњених места па и они малобројни који су остали до краја дочекали су одјавну шпицу не са одушевљењем, већ са олакшањем.

Под један, колико год комерцијални власник права мислио другачије, нема никакве потребе да сезона Формуле 1 траје 23, 24 или 25 трка. Исто као што су трке у по три узастопна викенда исувише напорне не само за возаче и тимове већ искрено и за нас, публику. У телевизијској ери без преседана, када избор преноса различитих спортова готово сваког викенда умногоме премашује слободно време које просечан конзумент може да приушти, инфлација трка сигурно пуни џепове власника али у исто време умањује вредност сваке појединачне трке. Отприлике једнако као што резултат појединачног меча током сезоне НБА лиге нема готово никакву специфичну тежину јер играче већ сутра или најдаље прекосутра очекује нова утакмица, тако и трка готово сваког викенда између марта и новембра Формули 1 смањује престиж који је био евидентан у време када смо годишње имали само 16 великих награда.

Под два, крајње је време да се пронађе решење за сезоне у којима се питање шампиона реши овако рано као што је то био случај ове године, јер посматрање трка које не одлучују практично ни о чему осим о расподели новца међу конструкторима - за шта велика већина публике нема ама баш никакво интересовање - ни на који начин не додаје вредност Формули 1, напротив, вероватно је чак и одузима. Можда је моменат када је титула одлучена добар тренутак да - хајде да се држимо кошаркашке антологије - шампион и главни претенденти оду на клупу а да на њиховом месту на пар трка видимо резервне возаче, било узбудљиве младе почетнике или рецимо асове из неких других категорија ауто спорта? Замислимо рецимо трку у Остину где се у кокпиту Ред Була, Ферарија и Мерцедеса уместо Макса, Шарла, Луиса налазе асови Индикара или чак Наскара? Можда и неко из Мото ГП-ја? Ја први бих то радије гледао.

Коначно, уз разумевање за објективне околности због којих је то тешко извести, Формула 1 мора да пронађе начин за логичнију дистрибуцију трка током сезоне. Уместо што током године скачемо између континената - у Азији почињемо па онда и завршавамо, из Европе идемо у Америку па се враћамо - било би сјајно да трке буду сезонски пресложене па можда чак добијемо и континенталне титуле. На пример, сезона на пролеће почне у Аустралазији и кад се изређају све трке на том континенту прогласи се шампион аустралазијске турнеје. Затим касно пролеће и први део лета проведемо у Европи где добијемо европског шампиона. Остатак лета и рана јесен би могли да припадну Северној а позна јесен Јужној Америци, са још два континентална шампиона који не би нужно били исти као и укупни, светски шампион. Потенцијал за маркетинг, локалне/регионалне возаче и спонзоре би био енорман а чак и када би светска титула била одлучена остајала би отворена борба за континенталног шампиона. И то би било занимљивије гледати од онога што нам се сервира последњих неколико трка.

Но, није све тако црно. Можда сезона није испунила очекивања са којим смо је дочекали, али то је пре свега наша грешка, а никако сјајних момака на стази који готово сваког викенда ризикују животе само да би нас, удобно заваљене у наслоњаче својих фотеља, забавили онолико колико ми сматрамо да је потребно. Свакако Макс Верстапен не може бити крив за мастерклас којим је ове године уз помоћ фантастично наштимованог тима помео конкуренцију. Иако ми је лично прилично антипатичан - а верујем да нисам једини, поготово након што је епизода са краја трке у Бразилу, колико год је ПР тим Ред Була у међувремену „пеглао" још једном показала сву беду размажености светског шампиона - не могу а да не будем потпуно фасциниран квалитетом вожње коју је Холанђанин демонстрирао ове сезоне. У не баш малом броју доминантних сезона које сам гледао, овогодишња се од свих разликује јер колико год добар Ред Бул био, RB18 ни приближно није био доминантан на начин на који су то били неки модели које су у прошлости у рукама имали Хамилтон У Мерцедесу, Фетел у Ред Булу, Шумахер у Ферарију, Менсел и Прост у Вилијамсу или Сена и Прост у Мекларену. Ова титула је пре свега возачка, на начин као што су то биле Шумијева у Бенетону '94, Простова у Мекларену '86. или Пикеова у Бребему '83, и као таква ће сигурно дуго остати у сећању.

Рецимо тифоза, који су ове године прогутали још једну горку пилулу, не толико због губитка титуле која се почетком године назирала, већ због још једног доказа колико је Ферари - чак и када има шампионски аутомобил - далеко од шампионског тима. Да ли се још ико сећа да је после прве три трке Леклер имао 46 бодова вишка у односу на Макса? Оно што је уследило изгледа готово немогуће, а ипак се десило. Возачке грешке у Имоли и Француској, кварови мотора у Барселони и Бакуу, стратешки аутоголови у Монаку и на Силверстону, погрешан избор гума у Мађарској и чак и пре летње паузе је било јасно да ће титула још једном заобићи Маранело. И то у години када је F1-75 суботом био најбржи аутомобил, а Шарл Леклер вероватно најбржи - не и најбољи - возач у каравану. Са сваким новим уверавањем да му се не дрма столица, омча око Бинотовог врата се све више стеже па ће 2023. бити веома узбудљива за Скудерију, не нужно из добрих разлога.

Мерцедес, са друге стране, је платио пуну цену фокусирања на прошлогодишњи аутомобил, који би да није било Масијевог испада у Абу Дабију Хамилтону донео толико жељену 8. титулу првака света. Тај all-in се показао као погрешан потез, али уз шампионске гене који су и даље присутни у Бреклију, екипа је током сезоне још једном демонстрирала невероватан потенцијал унапређења аутомобила - управо оно што Маранело не уме - па у наредну годину улазе са солидном дозом оптимизма, поготово након Раселове заслужене дебитантске победе у Бразилу. Хамилтон ће у Абу Дабију покушати да на крилима Џорџовог тријумфа са претходне трке продужи низ од 15 узастопних година у којима је имао макар једну победу али чак и ако у томе не успе нико не би смео да га отпише из конкуренције у 2023.
У години у којој је треће место Нориса у Имоли једини подијум који није отишао Ред Булу, Ферарију или Мерцедесу, остатак каравана не заслужује ни реч па ћу зато овде стати. Уосталом, време је да завеса коначно падне и да сви заједно кренемо на заслужени одмор од Формуле 1, ако ни због чега другог, а оно да бисмо је се поново ужелели кад нам пролеће поново покуца на врата.