Формула 1 - Лето чудних одлука

Почело је практично одмах после Мађарске, вешћу да Алонсо прелази у Астон Мартин, при чему је његов актуелни шеф, Отмар Шафнауер о томе сазнао из медија?! У јеку преговора о новом уговору за Шпанца који је добрано начео пету деценију али и даље делује прилично конкурентно на стази (о понашању изван аутомобила да и не причамо), Алпин је предуго вагао између Алонсовог искуства и Пјастријеве младости па како то обично бива, на крају остао и без једног и без другог.

За неверовати је да је, после скоро две године сарадње са Нандом, Шафнауер потценио макијавелистички потенцијал двоструког светског шампиона, толико пута већ виђен у потезима које је Шпанац вукао током година у Реноу, Мекларену и Ферарију. Такав ниво некомпетенције водећих људи у Алпину делује готово нестварно у озбиљном бизнису као што је Формула 1, али ето, и то је могуће. Оно што целу причу чини посебно необичном је питање да ли је ико од актера оваквим расплетом добро прошао.

Алпин засигурно није, јер је остао без два фантастична возача, Алонсо је четвртопласирани тим у шампионату заменио за значајно лошији и - све више се чини - сумњив и помало мегаломански пројекат Лоренса Строла, док је Пјастри пред свој таленат поставио изузетно тежак задатак да у истом аутомобилу изађе на црту импресивном Норису уместо ипак не толико опасном Окону.

Затим смо добили вест о томе да су коначно утврђена правила за нове погонске јединице које ће дебитовати од 2026. године. Уз три пута јачи електрични део погона, одржива горива и значајно смањену потрошњу, нова правила би требало да Формулу 1 учине још релевантнијом за велике произвођаче аутомобила, што је претходних дана оваплоћено кроз званични улазак Аудија (који ће до краја године објавити да купује већински удео у Зауберу) а ускоро ће нас и Порше удостојити вести да постаје педесет-постотни власник Ред Була.

Везивање за велике брендове ауто индустрије је, историјски гледано, увек било ризично за Формулу 1, али у исто време и исувише привлачно да би се такав ризик могао избећи. Уз шушкање о заинтересованости Хонде да се и званично врати, те спомињање евентуалног америчког тима са (макар брендираним) америчким погоном, број великих произвођача - и њихове амбиције - ће поново бити у нескладу са потенцијалним добитком који Формула 1 нуди.

Јер, када се подвуче црта, сви ће уложити енорман новац у развој мотора и шасија а победник може бити само један. Чак и када би се тај победник сваке године мењао (што, историјски гледано, никако није у духу Формуле 1), то би значило да велики бренд до успеха долази једном у пет или шест година, што ће, бојим се, бити предугачак период за нервозне Управне одборе жељне брзог и континуираног тријумфа који се може преточити у продају аутомобила. Уосталом, већ смо били у таквој ситуацији у другој половини прве деценије овог века и знамо како се то завршило.

На ред је затим стигла тужна резолуција Рикардових мука у Мекларену, кроз споразумни раскид уговора на крају текуће године. Могла би се написати веома узбудљива књига, а сва је прилика да ће се пре или касније то и догодити, о спектакуларно лошим потезима које је насмејани Аустралијанац вукао од момента када је у Ред Булу упарен са актуелним прваком света, а тадашњим тек талентованим дечком, Максом Верстапеном. Као једини тимски колега који се успешно носио са младом звездом, Рикардо је потпуно неочекивано решио да се измести из те битке и срећу потражи у значајно мање конкурентним екипама, прво Реноа, а затим и Мекларена.

Тетоваже јазавца на десној потколеници Сирила Абитебула, односно Монце на левој надлактици Зека Брауна ће остати као трајни сведоци невероватног талента најбољег претицача актуелне генерације возача, али то је слаба замена за озбиљне трофеје који су Рикарду чини се заувек остали недостижни. Уз потенцијал који и даље има, сигуран сам да 2022. није последња година у којој ћемо Данијела гледати у Формули 1, али је велико питање да ли ће икада више имати аутомобил способан за подијуме, а камоли победе. Штета.

Коначно, пред викенд се стидљиво провукла вест да би божанствена стаза у Арденима, наш домаћин овог викенда и убедљиво најпопуларније тркалиште како гледаоцима тако и возачима, могла да опстане у календару и наредне године, али само због проблема са склапањем вишегодишњег уговора са Кајаламијем. Идеја да за Спа нема места у календару Формуле 1, истом оном у којем су Абу Даби, Катар, Бахреин, Саудијска Арабија или ужасно досадна Каталуња, је толико погрешна да за правог љубитеља Формуле 1 нема потребе ни да се образлаже.

Нажалост, у свету у коме живимо, одлуке се доносе на основу ексел табела а не емоција и то је не само лоше, већ и јако кратковидо гледиште. Јер, можда просечни потрошач у белгијским шумама не може бити темељно одран као у бљештавим радњама Мајамија, Лас Вегаса или Сингапура, и разумљиво је да се профит пре свега генерише од публике која долази на стазе, али изван тих сто или можда и двеста хиљада људи који трку гледају уживо, широм планете стотине милиона гледалаца прати Формулу 1 и мада можда не плаћају улазнице и не купују прескупе сувенире, управо они, својом бројношћу чине Формулу 1 глобалним феноменом и кључно доприносе њеној популарности. А они желе да гледају тркање на стазама где је и у најпредвидљивијим ерама доминације појединих екипа добар возач и са инфериорним аутомобилом имао шансу, што је можда и најважнији разлог иза свеопште љубави за арденску лепотицу.

А данашња трка?

Пошто је и пре шокантног исхода у Мађарској овогодишњи шампионат био практично одлучен, нећемо о непостојећим шансама да ико спречи Макса да стигне до друге узастопне титуле.

Фокусирајмо се на трке, сваку за себе, и потражимо утеху у блиском тркању, неочекивано непоузданим аутомобилима, успешним и неуспешним тактикама и фестивалу претицања. Да унапред кажемо да нас све то чека на некој трци, можемо само једном годишње, када долазимо на стазу над стазама. Тај дан је данас.