Гран при у Француској или како је почела Формула 1

А опет, после свега што смо гледали на претходних шест трка има места за наду да би у недељу могло да буде занимљивије него што песимисти предвиђају, чак и ако тог дана изостану потенцијални пљускови који се појављују у понекој дугорочној прогнози.

Иако је Мерцедес повратком на прави аутодром поново благи фаворит не смемо заборавити да је Тотова екипа у првих 6 трка ове године сакупила најмање бодова од како је 2014. почела ера хибридних мотора, да Ботас у леђа гледа не само шампионским такмацима већ и другом возачу Ред Була, Норису и Леклеру а да осим Њујиеве ракете, своју прилику за бар подијум на скоро свакој трци траже бар и Мекларен и Ферари.

Но, док ме стварност (надам се већ у недељу поподне) не демантује и ја ћу остати на страни оних који не очекују много узбуђења овог викенда па ћу уместо још једне епизоде погађалице да ли ће овог пута превладати Хамилтон или Верстапен ове редове искористити да се вратимо на сам почетак и запитамо - зашто уопште волимо да гледамо тркање? Сир Хенри Сигрејв, један од тркачких асова и светски рекордер у брзини 20-их година прошлог века је вероватно био први који је то лепо сажео: „Постизање брзине је инстинкт који је својствен нормалном човеку, као и већини животиња, и као такав играо је веома важну улогу у процесу еволуције".

Тачно, мада лично више волим много једноставније објашњење Џералда Доналдсона, вероватно најбољег биографа Формуле 1 који је у једној од својих књига написао да у сигурном и политички коректном свету у којем данас живимо већина нас је исувише плашљива да би се посветили неким великим брзинским авантурама па идентификацијом са омиљеним возачем остављамо њему да то чини уместо нас. Ово је зато прича о томе како је све почело.

Ако сте се икад запитали због чега се данашње трке не само Формуле 1 често називају Гран пријем (Grand Prix) одговор је врло једноставан: у последњој деценији 19. века Француска је била не само доминантна нација у производњи аутомобила, већ и поприште првих ауто трка. На почетку је, додуше, цела идеја изгледала мало другачије. Упркос још тада присутној компетицији између различитих произвођача, прве трке су имале наоко једноставан циљ да докажу да су аутомобили довољно поуздани и брзи и као такви способни да прелазе велике дистанце. Па је тако прво званично такмичење одржано 1894. године на рути Париз-Руан-Париз, уз правила која данас делују у најмању руку необично.

Победник није био онај који је задату дистанцу прешао за најкраће време већ онај којег је панел судија прогласио најбољим на основу критеријума као што су једноставност управљања, практичност и трошкови вожње?! Узалуд је Гроф од Диона први стигао назад до Париза у свом аутомобилу којег је покретала парна машина, за судије је сама чињеница да је парњача захтевала ложача била јасан показатељ да нису испуњени задати критеријуми па је за победника проглашен Жорж Лематр, који је на циљ стигао у Пежоу на бензински погон.

Гроф наравно ово није лако прихватио па је уз пар истомишљеника убрзо основао Automobile Club de France (ACF) који се одмах прихватио организације прве праве ауто трке. Уз позамашну награду од 70,000 франака, од чега је победнику следовало тачно 31,500, 11. јуна 1895. године добили смо прву праву трку на релацији од Париза до Бордоа и назад у дужини од чак 1200 километара.

Тачно у подне, после кратке вожње од Тријумфалне капије до Версаја, Пежо Луја Ригулоа је први кренуо пут Атлантика, а за њим, на свака 2 минута још укупно 26 аутомобила. Иако иницијално најбржа, парњача Грофа од Диона се врло брзо покварила па је вођство преузео и до краја га није испустио Емил Левасор, у сопственом Панхард Левасору, вративши се у Париз два дана касније и пет часова пре наредног такмичара. Уз сензационалну просечну брзину од 24 километра на час, Француз је доживео тријумфални дочек па тако и дан данас као успомена на тај подвиг стоји комеморативна плоча на Порт Мајоу.

Да цела прича ипак не прође као тотални тријумф Француза побринуо се нико други до сам немачки геније Готлиб Дајмлер, чији бензински мотор је погонио аутомобил његовог доброг пријатеља Левасора.

А ако се случајно питате шта су радиле остале „аутомобилске" нације док је Француска храбро хрлила у сусрет врлом, новом, ауто свету, занимаће вас да је прва „трка" у Италији између Торина и Астија организована који месец пре Левасоровог тријумфа али осим победничког Дајмлеровог аутобуса (?!), остала два такмичара који су стигли до циља возили су моторе па је нико не рачуна као ауто трку.

Американци су много пре тога већ редовно организовали трке парних трактора али на трку правих аутомобила ће сачекати још неко време. А Британци, нација која годинама доминира модерном Формулом 1? Не само да је све до 1896. тркање било забрањено на јавним путевима Уједињеног краљевства, већ су и закони тог доба били поприлично ненаклоњени аутомобилима. Па је тако један налагао да испред сваког возила којег не вуку коњи мора да иде човек са црвеном заставом.

Наравно да заводљиви свет ауто трка никада не би досегао ниво популарности који одавно ужива да као раса нисмо тако фасцинирани морбидном страном свега и чињеницом да је мрачни плашт смрти готово редовно прекривао чак и оне најбоље међу мајсторима за воланом. У складу са тим није тешко претпоставити да су и два јунака овог кратког излета у прошлост завршила трагично. Левасор је само годину дана после победничке вожње до Бордоа и назад смртно повређен на трци од Париза до Марсеја па ће тако у историји остати записано да је победник прве ауто трке исто тако и прва жртва овог новог спорта.

Што се Сир Хенрија Сигрејва тиче, након што је поставио неколико брзинских рекорда у аутомобилима, добивши и престижну титулу прве особе која је возила брже од 200 миља (око 320 километара) на час, живот је окончао само неколико тренутака након обарања брзинског рекорда на води, постигавши брзину од скоро 100 миља на час.

Ауто трке су упркос, често нажалост и баш захваљујући оваквим фаталним удесима све више добијале на популарности, па тако и у Француској која је, ако се ограничимо само на модерну Формулу 1 организовала Велике награде на седам различитих стаза, дала више од седамдесет возача, док Алпин представља 13. тим који се у премијерној категорији ауто спорта такмичио под галском тробојком. Због тога, ако баш нисте загрижени навијачи Хамилтона или Верстапена, пожелите данас успех Окону или Гаслију чији сународници су најодговорнији што имамо ту привилегију да уживамо у ауто тркама.