Промена правила у Формули 1 за већу интеракцију са навијачима

Сигуран сам да као ветеран надреалних авантура неповратно прошлих дана из којих је изашао као екстремно богат човек, Бернард Чарлс Еклстон данас ни мало не мари што се позне године његове владавине могу објективно сматрати најгорим периодом Формуле 1.

Али данас, када сведочимо новом узбудљивом курсу који најпрестижнију категорију светског ауто спорта води у правцу неистражених хоризоната, не могу да се не запитам како је било могуће да смо сви - возачи, власници тимова, спонзори, промотери, ФИА и ми, од свих најважнији навијачи - тако дуго немо пристајали на ту лошу погодбу све док нисмо завршили скувани као она несрећна жаба из изанђале метафоре. Још фасцинантније је да је потлачена, занемарена, од многих презрена, извређана и понижена, Формула 1 кроз тај туробан период прошла са још увек довољно заводљивости и елана да се избори за бољу будућност која се управо пред нашим очима помаља.

Наравно да све написано није изазвано само до скора незамисливом једногласном сагласношћу свих екипа да се већ ове сезоне на одабраним стазама уведу суботње квалификационе трке - о чему ћемо на овом месту тек писати у недељама пред нама - или нешто раније изгласаном правилу о годишњем ограничењу трошкова по угледу на америчке професионалне спортове, сада већ јасном окретању ка атрактивним локацијама и тежњи да се интернационализује изразито евроцентрични дух спорта или одлучном прихватању дигиталних канала комуникације. Нећу рећи ни да ми се све ново нужно допада, почевши од подилажења новим фановима у фамозном Нетфликсовом серијалу или од доларски орјентисане перспективе о продужењу сезоне на чак 25 трка.

Поента је да је, од како је Либерти преузео вођење Формуле 1, свака појединачна одлука донесена у складу са цајтгајстом и као таква - свиђала нам се или не - не може бити погрешна. Јер то што ја можда преферирам музику 80-их и сматрам да данас не постоје бендови као што су некад били Смитси или Соник Јут је само моја заблуда, на исти начин као што је мој презир према накнадној нарацији трка зарад лажног спектакла у гореспоменутом серијалу потпуно неважан ако ће тиме бити привучени неки нови навијачи који до сада Формулу 1 нису перципирали као нешто вредно њиховог времена. А на жалост, или још пре, на срећу, ти нови клинци евидентно бивају привучени - Либерти је на берзи што значи да се ослања пре свега на бројке а бројке немају своје мишљење и не лажу - што је кључни корак који ће мом омиљеном спорту обезбедити будућност.

У ствари, оно што покушавам да напишем у претходних неколико одељака, Жан Тод је сажео у само неколико речи, поздрављајући одлуку о квалификационим тркама као показатељ да „...Формула 1 тражи нове начине за интеракцију са навијачима...".

Наравно да је у целој причи изузетно битно што је ове године шампионат нарочито узбудљив, и то на више начина. Не само да су аутомобили Мерцедеса и Ред Була такорећи изједначени по перформансама па ће Хамилтон и Верстапен сваког викенда размењивати ударце као два грогирана боксера већ је и конкуренција довољно напредовала да има право да се нада редовним местима на подијуму.

При томе - и опет понављам, небитно је шта ја/ми о томе мислим(о) - Луис израста у гласноговорника своје генерације, било да је тема расна неједнакост, екологија, мода или музика, Макс читаве трибине боји у наранџасто, Рикардо осваја ван аутомобила готово успешно као и у њему, ветерани као Кими или Алонсо и даље окупирају имагинацију милиона, једнако као и магично презиме Шумахер, Мексико, Канада, Јапан или Русија имају своје националне хероје док будуће звезде као што су Норис, Расел, Гасли или Леклер славу граде како на стази тако и на Твичу, чиме аутоматски постају релевантни Генерацији Z.

Бахреин и Имола су показали колико ће ове године тркање бити непредвидљиво и немамо ни један разлог да сумњамо да ће тако бити и данас у Португалу. Ко ће у Алгарвеу први стићи до кариране заставе зато више нико не може унапред да каже али је сигурно да ћемо победници бити сви ми којима је стало до Формуле 1. Чак и Берни, који се негде на својој огромној плантажи у Бразилу или можда у раскошној резиденцији у отменом Челсију, цинично смешка док му са радија допире Мелани и онај стари хит који су код нас још 1985. обрадили Бајага и Инструктори.