Чувени 11. септембар и Мерцедес који јури најгори од свих рекорда

Исход тог поподнева по свему завређује да га назовемо филмским, јер колико год изанђао био, такав опис понајбоље корелира са даном када нам је Монца измаштала сценарио вредан Холивуда.

Нажалост, или на срећу, као и толико пута у историји, да је неки догађај монументалан обично сазнамо тек неко време након што се догодио, па тако ни тог викенда скоро нико није схватао значај свега што се издешавало у последњих 17 кругова. Оно што је фасцинантно, када се данас цела ситуација анализира хладне главе, јасно је да је за све био крив само низ невероватних случајности.

Прво је Најџел Менсел зарадио мале богиње. Затим је Мартин Брандл, који је већ мењао Менсела на претходној трци у Белгији, добио "пријатељски савет" свог шефа у Јагуару (који се у то време као фабричка екипа такмичио у шампионату издржљивости) да не прихвати понуђено слободно место у кокпиту Вилијамса.

Онда је то место прихватио Жан Луј Шлесер. Француз, који се са поприличним успехом такмичио у шампионату издржљивости, добио је прилику да дебитује у Формули 1 са непуних 40 година. Коцкице су се сложиле.

За млађе, за не толико посвећене Формули 1 или оне са лошијим памћењем ево и контекста.

Монца је у том тренутку 12. од 16 трка у шампионату. На претходних 11 трка, седам победа је однео Сена, а четири Прост, тада тимске колеге у свемоћном Мекларену МП4/4. Оно што нисмо могли да знамо, мада је било могуће претпоставити, јесте да ће Мекларен тријумфовати и на преостале четири трке после Монце – Прост ће донети још 3 победе, а Сена једну.

Џабе, јер на Монци ће тог поподнева ипак тријумфовати Ферари, спречивши тако Мекларенову сезону из снова. А, како се уопште та аберација догодила? Тако што је Прост одустао због квара мотора – јединог квара мотора за Мекларен те сезоне – а Сена се, као водећи, два круга пре краја, сударио са оним горепоменутим Шлесером, који је у том тренутку заостајао 2 круга (!) за генијалним Бразилцем.

До данашњег дана, Рон Денис крајње помпезно, али верно сопственом стилу, тврди да му је Шлесер "уништио живот".

Ако покушамо да рационално разложимо све оно што је претходило мизансцену у 49. кругу Монце, лако ћемо доћи до неколико начина на које је историја могла и другачије да изгледа.

Неко ће рећи да Менсел и није баш имао толики проблем са богињама колико му се није возило на стази где атмосферски мотор у његовом аутомобилу нема шта да тражи против турбо ривала.

Има и оних који верују да је разлог што у том Вилијамсу није био спретнији Брандл у ствари спонзорски конфликт дуванске индустрије, јер тада су Јагуар и Вилијамс проминентно подржавали супротстављени брендови никотинског отрова.

Далеко највећи број људи ће отићи и корак даље и у свему видети прсте Ил Комендатореа, Енца Ферарија, који је ни месец дана пре трке преминуо у 90. години живота.

Дупла победа за Ферари, на Монци, у сезони у којој је Мекларен непобедив – то може бити само Енцов дух одозго, зар не?

Рон Денис не мисли тако, за њега је кривац само један. Легенда каже да у Меклареновој трофејној сали, у мору пехара које је славни тим освојио почасно место заузимају они из 1988. године. Хронолошки поређани, стоје заједно, а на месту предвиђеном за онај из Монце уместо трофеја стоји Шлесерова фотографија.

Јасно вам је у ком правцу иде овај текст и чему баш данас, када Формула 1 слави првих 70 година постојања на стази на којој је све и почело 1950. године, служи ова прича из сада већ давне прошлости.

Када је прошли пут неко био тако доминантан као што је то Мерцедес данас, било је потребно да се у секвенцу сложи невероватан низ случајности како се не би догодило да иста екипа победи на свим тркама у једној сезони. Према свему што смо видели до сада, у 2020. години биће нам потребан једнако немогућ низ случајности да спречи Мерцедес да обори и тај, најгори од свих рекорда Формуле 1.

Тото Волф није ни близу тако сујетан као што је то Рон Денис био, али ко зна, можда ће једног дана и у Мерцедесовој трофејној сали један пехар заменити нечија слика. Само кукавичлук Ред Була је прошлог викенда спречио да се на тој фотографији нађе Пирели, тако да конкурс остаје отворен.

И не, то није schadenfreude, само тужна истина да је у питању вероватно једина неизвесност која нам је преостала у овој несрећној коронасезони Формуле 1.