Лажни јубилеј и друге приче

Кренимо обрнутим редоследом.

За почетак, вратимо се у 22. јул 1894. године када је Мали журнал из Париза организовао пробну трку за новотарију ондашњег времена, аутомобил. Мерцедес се овог викенда хвали како је више од половине такмичара наступило у машинама са Даимлеровим моторима а како је посебну пажњу задобио Бенц који је покретао бензински агрегат од 3,5 литра.

У стварности, „трка" до Руана, од скоро 130 километара је имала мало другачија правила од оних на које смо данас навикли. Први је на циљ стигао – просечном брзином од нешто више од 18 километара на час – Гроф Албер де Дион, у квадрициклу који је покретала парна машина?! Мали журнал је, међутим, у најави овог огледа јасно назначио да ће победника прогласити панел судија који ће приликом доношења одлуке водити рачуна о три критеријума – лакоћи управљања, практичности и трошковима – а не о брзини.

Грофов парни трактор је осим возача захтевао и присуство ложача па је уз изражен презир племића који је на циљ стигао први за победника проглашен Жорж Леметр у Пежоу са бензинским мотором. Оно што је интересантно је да је увређени гроф одмах себи задао за циљ да Француска организује праву трку што се и догодило у јуну наредне године. Старт је поново био у Паризу али трка је била много озбиљнија будући да је требало стићи до Бордоа и назад, неких 1200 километара. Победник је – поново на жалост прпошног де Диона чија парњача је накратко била у вођству – овога пута имао Даимлеров мотор али га сви памте као француски аутомобил, Панхард-Левасор.

У ствари не баш победник, пошто је та награда отишла трећепласираном Пежоу из разлога што је Панхард имао само два седећа места, али у историји остаје записано да је на првој трци у историји целих пет сати пре конкурената на циљ стигао аутомобил са Даимлеровим мотором. Ако ме питате због чега онда Мерцедес ове а не следеће године слави 125-годишњицу, бојим се да не бих имао прави одговор за вас, ако изузмемо страх да догодине можда у календару неће бити Велике награде Немачке.

Следећи је на реду Ферари.

О којем постаје све теже нешто смислено написати па ми на памет пада само једна реч. Брука. По ко зна који пут ове године – што се фино наставља на сопственим грешкама изгубљени шампионат прошле а могуће чак и претпрошле године – Скудерија је наставила да распродаје углед са не једним већ чак два механичка квара током квалификација. Посебно је ужасно што су у питању различити узроци – док је Фетела већ у првом делу издао турбо, Леклеру је борбу за прву стартну позицију онемогућио квар на доводу горива.

Чак и да је у питању аматерска екипа било би то превише, а посебно ако знамо да је викенд на оваквој стази, уз високу температуру ваздуха и асфалта био као нацртан за Ферари. Већ сам писао да овогодишња доминација Сребрних стрела није утемељена на доминантном аутомобилу колико на поклонима које добијају од конкурената па ако Мерцедес већ бира да слави трку/трке које је добио Пежо, можда би могли да размисле да овогодишње титуле на пригодан начин посвете Ферарију.

Коначно временски услови који су обећавали да зачине данашњу трку овог јутра делују мало другачије. По прогнози, велика врућина од петка, када је забележена највиша овосезонска температура асфалта, је већ на квалификацијама требало да уступи место пљусковима а слично време се очекивало и у недељу поподне.

Кише јуче није било па претпостављам да је Ферари у свом бесрамно великом буџету предвидео и нека средства за додоле како би је макар данас видели. Ако падавине ипак изостану, остаје нам нада да би Макс са разгоропађеном Хондом и меким гумама могао да узнемири Хамилтона, бар на сличан начин као што је то радио Леклеру на претходне две трке.

А ако ипак падне киша? Биће то трка коју никако не смете пропустити.