Монте Карло, добар за параду и најгори за тркање аутомобила

Сложићете се да у свету ауто трка ништа, али баш ни приближно ништа не изгледа тако секси као призор тркачких аутомобила на улицама блиставог Монте Карла.

Без обзира да ли су у питању фотографије или покретне слике, како оне црно-беле тако и још више оне у колору, да ли је на њима медитеранско сунце или пљушти киша, небитно да ли се између камених зидова, раскошних палата, солитера, јахти и мора пробија зелени Лотус из шездесетих, црвено-бели Мекларен из седамдесетих, светло плави Лижије из осамдесетих, црвени Ферари из деведесетих или било која од модерних машина.

Али - традиционалисти опростите - из године у годину ме све више копка исто питање: да ли је то заиста довољан разлог да и даље постоји Велика награда Монака?

Није то нова дилема, још од средине седамдесетих када је Формула 1 открила малигну моћ аеродинамике а аутомобили почели да бивају све шири најчувенија трка на свету је почела да добија критичаре на какве до тада није навикла.

Ако изузмемо оне који су још од 1929. из безбедносних разлога против тркања на уским улицама Кнежевине - а будимо искрени, за њихово мишљење нас никад није ни било брига - први прави критичари су се појавили са потпуно другачијих позиција.

За њих, а број им расте из године у годину, стаза у Монте Карлу једноставно није довољно добра за Формулу 1.

Чувен је цитат Џејмса Ханта, који додуше не само да никада није победио на обали Медитерана, већ никада није стигао ни до кариране заставе:

„Монако је у ствари тек изложба на точковима у којој се несрећни возачи тркају само због спонзора који воле да се праве важни у екстравагантном окружењу. Боље би било да уместо тога организују параду."

Доста цинично од стране плејбоја-светског шампиона, али како године пролазе запажам склоност да се све више слажем са таквом оценом.

Дозволите да образложим.

Прво, модерни аутомобили заиста јесу исувише брзи за Монако.

То што су коцка и трамвајске шине замењене врхунским асфалтом а класични ивичњаци и бале сена уступиле место сигурносним оградама је сасвим у реду, безбедност мора бити први приоритет.

Оно што није у реду је што из године у годину, због све већих брзина аутомобила стаза постаје све шира - ограде се померају даље од ивица стазе, шикане (као на пример у Ст. Девот кривини, или око базена) уместо њих имају само виртуелне ивичњаке, док је кривина улево после изласка из тунела безнадежно лоше промењена - као да у кокпиту не постоји и лева педала?!

Уосталом, и са свим тим променама, и просечна и максимална брзина у Кнежевини су и даље смешно мале па ми није јасно која је поента таквих измена?

Друго, у неко раније време, када се календар правио према интересовању публике а не према томе ко је спреман колико да плати, Формула 1 је могла себи да приушти једну потенцијално незанимљиву трку годишње.

Данас, када смо до гуше затрпани којекаквим Каталуњама, Сочијима, Сингапурима, Хунгароринговима и посебно Абу Дабијима такав комфор више једноставно не постоји.

Верни али лошим годинама напаћени навијач жели узбуђење и неизвесност а са поузданим аутомобилима који се готово никад не кваре и у одсуству кише Монте Карло то више одавно не може да приушти.

Треће и не најмање битно, Монако је одавно изгубио место у бизнис свету које је некада имао. Највећи послови се данас склапају у Сингапуру, јахте су много веће у Емиратима а специјални спонзорски уговори само за одређену трку се много чешће склапају у Остину.

Поврх свега, док се Либерти мучи да тимовима подели профит у висини на коју су исти навикли у Бернијевој ери, колико још дуго ће Принц Алберт имати привилегију да једини не плаћа никакву надокнаду за право да организује трку Формуле 1?

Наравно да постоји и друга страна медаље.

Колико год можда досадна била, трка у Кнежевини је и даље визуелни доживљај који је неупоредив са било чим другим у свету спорта, док чињеница да се стаза толико мало мењала током претходних деведесет година на специфичан начин додаје одређену патину сећању сваког искреног љубитеља Формуле 1 на прву трку коју памти са овог нестварног места.

У складу са тим, независно од горе наведених (оправданих?) критика, и аутор овог текста је сваког последњег викенда у мају прикован за телевизијску слику, независно од тога да ли су на програму тек слободни тренинг, квалификације или сама трка.

Што је кад мало боље помислим у ствари још један аргумент у корист старог Џејмса јер да будем потпуно искрен, са подједнаком пажњом бих вероватно пратио и параду коју Хант предлаже.

Ваљда ће ми онда због тога бити мало лакше када у недељу поново победи Мерцедес. Макар ће овог пута имати црвени „ореол" у част човека који је увек говорио истину.

Или мислите да стара стаза можда ипак може пријатно да изненади?