Хиљадарка – трећи део (1971-1980)

Када ми се родила идеја да јубилеј Формуле 1 обележим пишући о годинама које су прошле у периоду пре глобализације па су самим тим незаслужено мање у фокусу док се води било каква дискусија о најбржој категорији светског ауто спорта, један од главних разлога је била могућност да на папир ставим нешто о седамдесетим годинама прошлог века. Глупо је рећи да се тако нешто више никад неће поновити (јер исто се тако неће поновити ни шездесете, деведесете или било које друге године), али еклектичност те декаде је оно због чега ће остати заувек да штрчи у иначе богатом наслеђу Формуле 1.

То никако није случајно, имајућу у виду шта су седамдесете донеле друштвима (превасходно западне хемисфере) тог времена. Музика је за само десет година прешла пут од Битлса и Цепелина преко глем рока и панка до диска и зачетака хип-хопа; амерички председник је поднео оставку; сексуална револуција је превела порнографију у мејнстрим; десило се највеће масовно самоубиство у историји; добили смо прву енергетску кризу, Конкорд и видео игре а Боби Фишер је ставио тачку на совјетску доминацију...

Oкретање наглавачке, штавише отворено одбацивање свих до тада познатих правила, рестрикција, шаблона и норми понашања резултирало је освајањем нових слобода: Џоди Шектер је у Шведској '76. победио у Тајрелу који је имао шест(?!) точкова, Лауда на истом месту '78. у Бребемовом вентилатор-аутомобилу а само годину касније, у Француској прву победу бележи Рено (Жабуи) са - за то време револуционарним - турбо мотором. Листа „никад раније" догађаја се ту ни изблиза не исцрпљује. На Монци 1971. прву петорицу на циљу раздваја нестварних 0,061 секунди, годину касније Жан-Пјер Белтоаз са сакатом левом руком бележи своју једину победу у каријери - од свих места баш - у Монте Карлу, по киши(?!), Питер Ревсон, наследник Ревлон империје, побеђује у Канади (Моспорт) '73. на првој трци у историји Формуле 1 у којој је уведено сигурносно возило, али тако да због опште збрке дуго после завршетка нико није знао да ли је победио он, Фитипалди, Оливер или Генли. Затим је ту невероватни Монжуик '75. када због безбедносних пропуста возачи одбијају да се тркају, организатор рутински плени тимска возила и опрему па се компромис налази тако што комплетни тимови крећу дуж стазе да поправљају заштитну ограду како би трка могла да се одржи. Резултат? Двоје мртвих (ватрогасац и фотограф) када се до тада водећи Стомелман закуцао у ограду. Победио је Мас, али ће се много више памтити 6. место Леле Ломбарди, једине жене која је освојила бодове у Формули 1. У ствари, не баш бодове, за шесто место је тада следио један бод, али како је трка прекинута пре него што је прошло две трећине предвиђених кругова додељена је само половина бодова па је до данашњег дана агрегатни резултат женског пола у Формули 1 - пола бода. Исте године, на Целтвегу присуствујемо чудесном моменту када Виторио Брамбила, свима познатији као Горила са Монце бележи своју једину победу тако што одмах након проласка испод кариране заставе губи контролу над аутомобилом, спектакуларно се закуцава у заштитну ограду и остатак победничког круга вози у слупаном аутомобилу.

Лични фаворит писца ових редова из те луде деценије остаје догађај са слободног тренинга на Воткинс Глену, у петак, 5. октобра 1979. године. Била је то последња трка у сезони која је већ била решена: Џоди Шектер је освојио возачку а његов тим, Ферари, конструкторску титулу. Киша која није била необична за Глен у то доба године је овога пута толико падала да је само шест возача уопште покушало да одвезе круг. Шектер, који тврди да се у каријери никада ни пре ни после тога није толико уплашио, је имао најбоље време док на стазу није изашао Жил Вилнев. Новинари који су пратили трку, видевши да Канађанин познат по бескомпромисном стилу креће у брзи круг, похитали су на стазу. Оно што су видели памтиће целог живота. Најџел Раубак: „Тај дан по киши на Воткинс Глену је био за не веровати. Деловало је да Жил има 300 коњских снага више. Изгледало је немогуће, брзина којом се кретао није имала никакве везе са оним што су остали радили". Денис Џенкинсон: „Морали смо то да видимо. Било је посебно, Жил је био фантастичан! Невероватан!" Колико је то Жил био фантастичан? Једанаест секунди! Вилнев је круг завршио са једанаест секунди бољим временом од Шектера?! Жак Лафит је кратко прокоментарисао: „Зашто се уопште трудимо? Он је једноставно на другом нивоу у односу на нас". Када би ми данас неко понудио да ме врати кроз време и омогући ми да лично присуствујем само једном догађају из прошлости Формуле 1, без размишљања бих одабрао тај кишни петак на Глену.

Нажалост, седамдесете су нам донеле и неке ужасне тренутке и не би било фер заборавити хероје који су својим животом платили страст за тркањем. На Глену '73. током квалификација смо изгубили Франсоа Севера. Само неколико минута пре трагедије, зауставивши се у боксу Француз се поверио Џоу Рамирезу: „Види, возим Тајрел са бројем 6, са шасијом број 006 и мотором са бројем 66 а данас је 6. октобар. Данас је мој дан." Није ни слутио колико је био у праву. Ко верује у коинциденцију не може да прескочи ни Монцу '78. У трци у којој је до титуле стигао Марио Андрети, клупски колега у Лотусу Рони Петерсон задобио је прелом обе ноге и дан касније трагично преминуо услед плућне емболије. Пре Андретија, једини Американац светски првак Формуле 1 био је Фил Хил који је титулу освојио седамнаест година раније, такође на Монци, истог датума - 10. септембра - након што му је на трци страдао клупски колега, фон Трипс.

Најбесмисленија смрт у тој деценији догодила се на Великој награди Јужне Африке, 1977. године, када је Велшанин Том Прајс налетео на редара који је претрчавао стазу како би указао помоћ Прајсовом тимском колеги, Ренцу Зорзију, чији Шедоу се зауставио на супротној страни асфалтне траке. Деветнаестогодишњи Јансен ван Вурен је на месту погинуо када га је покосио Прајсов аутомобил, а апарат за гашење пожара који је несрећни редар држао у руци био је кобан по Велшанина.

Ипак, најтрагичнији догађај не само ове чудне декаде већ рекао бих у целокупној историји Формуле 1, догодио се на Зандворту, 29. јула 1973. године. Предња лева гума је експлодирала на Марчу Роџера Вилијамсона, аутомобил је нагло скренуо улево, ударио у ограду и био лансиран на другу страну стазе, где се зауставио преврнут наопачке, обавијен пламеном. Бивши падобранац, Дејвид Пурли, који је возио иза Вилијамсона је истог момента паркирао свој аутомобил и потрчао у помоћ, за разлику од осталих возача који су наставили да се тркају поред запаљеног аутомобила као да се ништа не дешава. Уследило је најтужнијих неколико минута забележених камерама у историји спорта. На трагичном снимку видимо Пурлија који сам покушава да преврне аутомобил (толико се трудио да су му попуцали крвни судови у обе руке), узалуд дозива редаре који у цивилној одећи незаинтересовано посматрају сцену и не пада им на памет да приђу аутомобилу који гори, узима противпожарни апарат који није довољан да угаси пожар, покушава поново да убеди редаре да му помогну да преврне аутомобил, неуспешно зауставља друге аутомобиле и коначно у очају пада на колена и одлази са стазе јецајући, потпуно сломљен. За све то време, Дејвид је јасно могао да чује Роџера који је из запаљеног аутомобила дозивао помоћ. Неповређен у удесу, страдао је угушивши се од дима из запаљеног аутомобила.

Пажљиви читалац ће приметити да сам у тексту пропустио да напишем макар слово о најневероватнијој сезони у историји Формуле 1. Опростићете ми, али чувени дуел Лауде и Ханта 1976. године не заслужује да му се посвети тек фуснота у причи о нечему другом, па ће сачекати неку бољу прилику и епизоду која ће само њима бити посвећена.
А пошто нам време истиче, седамдесете, али и ову трилогију напуштамо у моменту када до прве титуле стиже тим Френка Вилијамса, захваљујући сјајној сезони Алена Џоунса, једног од оних ликова о којима би могао да се напише сјајан засебан текст. Уследио је Панинијев албум, а све после тога је већ она историја коју прилично добро памтимо.