Кулоарски покер

Уз отрцани изговор да је трка на Интерлагосу обично толико занимљива да није ни потребно посебно је најављивати - а заиста јесте, часна пионирска - данашњи текст ћу посветити причи која се дешава негде иза кулиса, и мада често добијемо само њене парчиће, за фрикове попут моје незнатности делује скоро једнако узбудљиво као и слика двадесет неустрашивих мајстора волана док кроте Жункао, Ферадуру и Пињеирињо. Као права фантастична авантура, та прича још увек нема крај, а могућности сежу - у зависности од спретности, знања, моћи, хладнокрвности, па и умећа блефирања главних актера - од тоталног холивудског хепиенда па до трагичне епопеје карактеристичне за неке од бисера кинематографије покојне нам земље. У главним улогама су амерички конгломерат под патетичним именом Либерти медија, моћни ауто брендови Мерцедес, Рено, Ферари и Хонда, остатак онога што је Енцо Ферари поспрдно звао „гаражистима" (Ред Бул, Мекларен, Вилијамс...) и ФИА, док је споредних улога толико да их је немогуће све и набројати. Дакле, једном давно...

Па и не баш толико давно, у ствари тек пре нешто више од годину дана, у моменту када је Либерти преузео права на Формулу 1 постало је јасно да ништа неће бити као пре. Окоштала у похлепном погледу на свет Бернија Еклстона („Нове, младе генерације навијача? Нису нам потребне. Колико ви знате младих људи који могу да купе Ролекс?"), притиснута конкуренцијом без преседана у виду свакодневних, практично целодневних преноса других планетарно популарних спортова, угушена корпорацијским правилима и забранама, Формула 1 је била на сигурном путу ка безначајности. Либерти је урадио веома логичну ствар, поставивши праве људе на права места, а након што су Шон Бречис (комерцијала) и Рос Брон (спорт) пажљиво проучили све битне аспекте пословања Формуле 1, дошло је време и за прве одлуке. И то је у ствари прави почетак ове узбудљиве приче.

Прва уочена неправилност била је потпуна затвореност Формуле 1 за друштвене мреже и уопште медије двадесет првог века. Док је Берни наплаћивао огромне новце за ексклузивна права која су на крају Формулу 1 отерали на кабловске канале и тако десетковали навијачку популацију, Либерти је решио да крене у супротном правцу. Да ли ће се мој омиљени спорт поново вратити на телевизије са националном фреквенцијом још увек не може са сигурношћу да се каже, али експеримент који ће догодине кренути у Француској указује да је то правац о којем се размишља. Али довољно је отићи на youtube па видети промену коју је донела 2017. година.

Затим је закључено да се уместо на скупе аутодроме по Азији где гледалаца никада није ни било, Формула 1 мора вратити на традиционална тржишта Европе и Америке (како Северне тако и Јужне), и то искључиво у близину ако већ не и у сам центар великих метропола, па ћемо за почетак у наредним годинама зацело видети значајан пораст градских трка, на сличан начин као што то тренутно ради електрична Формула Е.

Сада су на ред дошли тежи потези.

Непринципијелна подела новца, у којој велики чак и независно од успеха на стази добијају више од малих (у 2017. Ферари би требало да добије око 180 милиона долара, док ће рецимо Хас инкасирати тек 19) је произвела Формулу 1 која се данас практично вози у две категорије. Она нижа (Форс Индија, Хас, Вилијамс, Заубер, Торо Росо, па чак и Рено и Мекларен) може само да сања о успеху, док Мерцедес, Ферари и Ред Бул међусобно деле успехе, славу и спонзорске бонусе. Додатно, трошкови такмичења су у односу на друге тркачке категорије толико високи да делују дестимулишуће на било кога ко би помислио да проба, што је пример Хонде најбоље показао. Лек који Либерти нуди је ограничење буџета (вероватно већ од 2019. године, а за сада се прича о суми од 150 милиона долара годишње), али и укидање посебних бонуса за „историјске" екипе, где све највише жуља Фераријевих 100 милиона долара годишње само за учешће у шампионату.

Коначно, Либерти жели да од 2021. године (када истиче текућа уговорна обавеза) прилагоди и моторе, тако што би се решили актуелног софистицираног генератора енергије из топлоте (такозвани MGU-H), док би се појачао генератор кинетичке енергије (MGU-K) а возачима чак омогућило да га тактички користе тако што би неколико кругова скупљали енергију а затим је по жељи ослобађали (за претицање). Уз задржавање актуелних шестоцилиндричних турбо мотора запремине 1,6 литара ишло би се - због звука - на повећање броја обртаја (за око 3,000), али оно што је посебно битно, и на увођење стандардизованих мањих компоненти мотора, које би тако биле значајно приступачније а цео агрегат једноставнији за производњу.

И тако је кренула актуелна партија покера. Прво су се Мерцедес и Рено побунили против промене агрегата, правдајући то огромним трошковима, затим су независни тимови исказали начелну подршку мерама које је предложио Либерти, да би Ферари коначно спустио карту коју је до сада са успехом толико често користио и запретио да ће напустити Формулу 1 уколико им нова правила не буду по вољи.

Поларизација која је уследила је била потпуна. Скала сеже од Формула 1-без-Ферарија-не-може-да-постоји до Нека-иду-што-пре-пун-ми-је-куфер-њиховог-уцењивања, али питање од милион (милијарду?) долара у ствари гласи: да ли је Ферари заиста спреман да иде до краја и после 67 година напусти такмичење које је/које га је учинио/учинило славним? И одједном се сви сматрају позваним да изнесу своје мишљење. Па ја овога пута нећу, осим што ћу рећи - крајње предвидљиво за некога ко је потписао текст под насловом „Зашто не волим Ферари" - да сам свим срцем на страни Либертија.

Једно је јасно - да би нова правила ступила на снагу потребно је да буду усвојена (наметнута?) што пре, према неким изворима чак и до краја текуће године, па због тога и не чуди да се у овим тренуцима у кулоарима аутодрома Жозе Карлос Паће воде неки од, за судбину Формуле 1, најважнијих разговора још од оне јануарске ноћи на Кјаламију 1982. када су клавирске бравуре Елија Де Анђелиса чувале јединство непоновљивог возачког штрајка који су предводили Ники Лауда и Дидије Пирони.

Помислите зато мало и на то када се у 17 часова погасе црвена светла и крене једна од овогодишњих посластица: Интерлагос, пуне трибине, Луис на зачељу колоне, Валтери сам против Ферарија и Макса, емотивни Маса, гарантовано сигурносно возило и клима у којој киша никад није искључена.