Ружно паче

И још приде: нови власници комерцијалних права који су не само унели нову енергију и правила понашања већ нам тек обећавају промене које смо одавно заслужили; невероватно изједначена борба тимова (и возача) и у средини табеле; нови таленти којима ћемо се тек дивити у годинама које долазе; гуме са којима се може тркати, али нуде и довољно простора за тактичко надмудривање; аутомобили који коначно изгледају узбудљиво. Уз мало напора, вероватно би овај низ могао да се продужи до краја текста, али нема потребе, схватате шта хоћу да кажем.

То што вишеструко редуковани број залуђеника који још увек редовно прате мој омиљени спорт на све ово доста млако реагује је несумњиво последица дубиозе у којој се Формула 1 нашла у последњим годинама Бернијеве владавине. Као да смо сви ми који смо заједно пролазили кроз Сциле и Харибде - потуцања по опскурним азијским локацијама, вишегодишње доминације истих тимова, константне промене правила и убитачна комбинација политички коректне комуникације и исто таквог понашања - једноставно прихватили да ћемо волети Формулу 1 колико год она радила у корист сопствене штете да ни сами не примећујемо позитивне промене јер не очекујемо да би се нешто позитивно заиста и могло догодити.

E па дешава се, ружно паче пред нашим очима поново постаје поносни лабуд.

Колико је узбудљиво што смо у квалификацијама на Силверстону, упркос прохладном британском лету, делимично влажној стази и тврђој мешавини гума него што је то било нужно, видели највећу просечну брзину још од времена када се земља у којој живимо звала Социјалистичка Федеративна Република Југославија? Што су у појединим кривинама на возаче деловале силе веће од 6 Г(равитација), а они то трпели као нешто најнормалније на свету? Или што ас за којег ће чак и они који га не воле без проблема признати да је у смислу сирове брзине несумњиви лидер у својој генерацији, али чак и у аутомобилу који је за фину маргину доминантнији од конкурената после девет трка заостаје 20 бодова за лидером шампионата? И што упркос лепих пола секунде предности из квалификационог круга - што је, зашто и то не додати, највећа маргина између прво- и другопласираног још од почетка сезоне - неће бити превелико изненађење ако ону карирану заставу са почетка текста данас добије неко други?

Па још и: како ће се препредени тактичари Скудерије побринути да ни овај пут Кими не заврши испред Себа? Хоће ли Макс најзад стићи до циља сада када је лоша срећа изабрала другу страну гараже? Где је лимит Денија Рика док се буде пробијао са зачеља? Може ли Ботас освојити довољно бодова да задржи макар и лажну наду да је још увек протагониста у борби за титулу? Да ли нека Форс Индија, Рено или Хас могу Финца задржати иза себе? Који је коначни домет Вандорна са побољшаним агрегатом?

Истина је да чак и на стазама које немају рафинираност и педигре једног Силверстона нова Формула 1 нуди више заплета него што смо навикли. А на стази најбржих кривина, пред 130,000 бучних навијача и уз константну претњу кише, потребно је само да се удобно сместимо и дозволимо великим мајсторима волана да нас почасте са мало магије које смо тако жељни.