Последњи напад на Монтоју

Када се прошле године, после паузе од 23 године, Формула 1 вратила у Мексико сити сцене које смо гледали на крцатим трибинама су у великој мери засениле догађаје на стази. При томе, аутодром тужног имена није баш тиква без корена - прва победа за Хонду и Гудјир 1965. године, или за Бергера и Бенетон 21 годину касније би већ биле довољне за место у аналима спорта, док ће данашњи навијачи још пре да је се сећају као места где је велики Шуми дошао до свог првог подијума, 1992. године - па чак и у данашњем облику, без непрежаљене Пералтаде, и даље поседује јединствен карактер захваљујући надморској висини од преко 2,200 метара. Проређен ваздух, због којег је отпор драстично умањен, омогућава фантастичне максималне брзине, па ћемо ове године поново бити близу обарања званичног рекорда Формуле 1.

372,6 километара на сат, које је несташни Хуан Пабло Монтоја забележио 2005. године на Монци за воланом 10-цилиндричног, 3-литарског Мекларен Мерцедеса није изван домашаја актуелних турбо машина (Вилијамс тврди да је Ботас користећи заветрину иза Верстапеновог Ред Була ове године у Бакуу стигао до чак 378 км/х) а овог викенда је по свему судећи последња прилика да видимо напад на тај рекорд. Са повратком аеро Формуле 1 од наредне сезоне, просечна брзина аутомобила ће порасти захваљујући бољем приањању и бржем проласку кроз кривине али ће то бити науштрб максималне брзине, услед значајног повећања отпора који ће генерисати увећана крила. На слободним тренинзима у петак, Маса је стигао до 365,9, а да ставимо ствари у перспективу, довољно је подсетити се да комерцијални путнички авиони полећу при брзинама мањим од 300 километара на сат.

За оне који се не дају тако лако импресионирати те сматрају да је тркање при брзинама од 360+ километара на сат нешто сасвим обично, недељна трка нуди још интересантнију причу, јер Нико може коначно постати други Розберг са титулом светског шампиона. Уз 26 бодова предности у односу на Хамилтона, одустајање британског аса услед квара мотора или неког инцидента би омогућило Немцу да победом у недељу и званично постане 33. светски првак, па је ред да му тим поводом данас посветимо мало више пажње.

За разлику од оца, којег је красило не само другачије држављанство, већ и потпуно различит, китњаст и бескомпромисан стил вожње - и живота - Нико је прилику да се бори за титулу добио пре свега изузетном константношћу. Кеијо - ретко спомињано име Розберга сениора - је осим по томе што није испуштао цигарету из руке (што га је чинило изванредним манекеном својег спонзора), био пре свега познат као највећи борац против естаблишмента у својој генерацији возача. Још увек се препричава анегдота са гала вечере приликом свечане доделе титуле, када је Кеке - изнервиран због тога што се цела церемонија у његову част одвија на француском - добивши реч прво почео на 4 различита језика а затим наставио свој говор на матерњем, финском: „Био сам врло умерен. Причао сам на финском само неколико минута, чисто да видим шта ће да ураде, да им видим израз лица. Мада је једини разлог што сам уопште пристао да дођем била претња казном од 10,000 долара уколико се не појавим, ипак је то било вече у моју част. И они онда цело вече причају на француском? Нажалост, нисам могао дуже да задржим озбиљан израз лица, па сам се захвалио свима на 4 језика и завршио".

Нико је изградио имиџ потпуно супротан својеглавом оцу, и управо та уредна, политички коректна и на неки необичан начин дистанцирана појава чини да Немац у званичној комуникацији делује помало извештачено, што се види и по броју навијача. Наравно да ни понашање на стази - где најпре подсећа на Проста - не доприноси много другачијем имиџу, па тако британска штампа инсистира на податку да, ако искључимо старт трке, Розберг ове сезоне у трци ни једном није претекао Хамилтона (нота бене - Хамилтон је супротно учинио само једном, у Аустрији, на, по мишљењу моје незнатности, у најмању руку незграпан, а у најгорем случају неоправдано некажњен начин). Уопште, преовлађује консензус како је Хамилтон у својим најбољим данима недодирљив за Розберга, али у исто време, када му нешто није по вољи, Британац пада ниже од Немца, па је пре та игра висова и падова, а не срећа или непоузданост аутомобила одговорна за тренутни поредак у шампионату.

Мада сам склон да се придружим тој школи мишљења, не могу а да не напоменем да је ипак Розберг неоправдано потцењен возач, а то ћу поткрепити са два аргумента. Први је супериорност коју је Нико исказао у односу на Шумахера у сезонама када су били тимске колеге, јер упркос позним годинама 7-струког шампиона и паузи која је несумњиво оставила трага, бити бољи од Шумија је одлика само великих возача. Други аргумент звучи управо супротно, али мени је подједнако, ако не и више вредан. Од како је гаражу почео да дели са Хамилтоном, Енглез му је испред носа узео две титуле, уз већи број победа, и док би такав резултат сломио готово све асове овог спорта - сетите се како је Себ Фетел одреаговао на много мање доминантног Дена Рикарда 2014. године - Нико се после сваког нокдауна поново дизао и сваки пут бивао све спремнији да узврати истом мером, што је редак квалитет правих шампиона.

Поврх свега, Розберг ме је „купио" са два потеза - од којих је један био на стази а други ван ње - због којих ће, иако сам склон да и даље тврдим да је Луис бољи возач, део мене бити радостан уколико Немац ове године стигне до шампионске титуле. Први пут се то догодило пре две године у Абу Дабију, када је Розберг још увек имао (теоретске) шансе за титулу, док проблеми са мотором половином трке нису означили крај сваке наде. Када је постало јасно да ће га, већ увелико изван бодова, Хамилтон обићи за читав круг, из Мерцедеса су Нику понудили да одустане и тако прекине агонију, али Розберг не само да је то одбио и наставио да вози до кариране заставе - са кругом заостатка у односу на Луиса - већ је изашавши из аутомобила отишао право до Хамилтона и међу првима му честитао титулу, што је спортски чин какав се ретко виђа у егоистичном свету Формуле 1. Други пут се то догодило после трке у Остину прошле године, на којој је Хамилтон (поново) освојио титулу. Исте вечери, у бару у којем је Мерцедес славио новинари су се свесрдно трудили да на сцену доведу шампиона Луиса, али обраду Бон Џовија је те ноћи отпевао само Розберг. Лоше отпевао, додуше, али још једном демонстрирао да се чак и у тренутку професионалног неуспеха, иза тог наоко извештаченог, млаког и корпоративно умереног лика крије човек великог срца:

https://www.youtube.com/watch?v=OHqtUo93g9A

У Мексику ће Мерцедесови пилоти, осим титуле, јурити и 17. победу у сезони, чиме би био постављен апсолутни рекорд за један тим током године. Иако им је посао донекле олакшан чињеницом да је у календару чак 21 трка, то нимало не умањује фантастичан успех који је немачка екипа из енглеског Бреклија постигла. Још један први ред после квалификација није изненађење, али претња Ред Була је из трке у трку све израженија, што подједнако мора забринути и Хамилтона, који до краја мора да побеђује и Розберга који би се задовољио и са 3 друга места.

У остатку каравана највише пажње завређују калкулације око тога ко ће добити релативно конкурентна места која су још увек слободна за 2017. годину. Форс Индија и Рено су у прилици да бирају кога ће упарити са Перезом (ФИ) и Хилкенбергом (Рено), док је већ познато да ће се Ботасу у Вилијамсу придружити Ленс Строл, талентовани Канађанин иза кога при томе стоји поприличан новац. Нажалост, као и много година уназад, одлуке се ни овај пут неће доносити (само) на основу учинка на стази, без обзира што ће се и Магнусен и Палмер и Наср, а богами и Гутијерез, Окон и Верлајн на последње три трке сезоне својски трудити да докажу да заслужују да задрже своје или преузму туђе место.

Уз велику неизвесност по питању перформанси гума - два Ред Була стартују на супер меким, док квартет Мерцедесових и Фераријевих пилота креће на споријим, али на папиру издржљивијим меким гумама - што ће вероватно резултирати различитим тактикама водећих возача, 71 круг пред нама има подједнаке шансе да донесе разрешење шампионата или га додатно заплете. Монтоја ће бити присутан, а ви?