Октроисани Хокенхајмринг

И све би било разумљиво, уосталом одавно нема више у календару ни Кјаламија, Воткинс Глена, Брендс Хеча, старог Нирбургринга - нова времена носе нове стандарде - само да начин на који су то урадили није био тако суров. Јер једно је прогласити да је стаза исувише опасна и напустити је (Брендс Хеч, Воткинс Глен, Нирбургринг), друго је реновирати је на начин да постане безбеднија/досаднија (Естерајхринг, Мексико, донекле и Монца) или тако да и даље остане узбудљива (Спа). На неки начин је чак и Жакарепагуа - уништена да би се на њеном месту градили објекти за предстојеће Олимпијске игре у Рио де Жанеиру - боље прошла, јер ће се макар заувек памтити онаквом каква је била.

Не, Хокенхајмринг је, ко зна зашто, убијен двапут. Први пут када је необична, скоро 7 километара дуга стаза готово преполовљена, при чему је боља половина жртвована. Други пут, када је одлучено да се стари део стазе, који се више неће употребљавати, преоре и пошуми?!

Па тако рецимо, некадашња источна кривина, данас изгледа овако:

Покушавао сам да сазнам прави разлог зашто је то учињено, али оно на шта сам наилазио је било толико прозаично да не знам има ли смисла уопште писати о томе. Типичан пример је рецимо Тилкеово објашњење да је било потребно "спојити околну шуму са оним делом који је био унутар старе стазе"?!

Како год, када се Формула 1 вратила 2002. године на нови, генерички аутодром, Рон Денис није штедео речи: „То више није Хокенхајм. Измењена стаза је ишчупала срце нечега што је било веома посебно, веома емотивно и имало неки свој дух". Слично је реаговао и Хуан Пабло Монтоја, чији најбржи круг на последњим квалификацијама на оригиналној стази нам остаје као утеха и подсетник злочина који је направљен:

Иронија целе приче је да је у време када је стаза улазила у густу Хардт шуму и када се често баш на шиканама које су уведене из најтужнијих могућих разлога* одлучивала трка - што публика није могла да види - Хокенхајм био познат као место са можда најбољом, готово фудбалском атмосфером на препуним трибинама, док данас, када се са одређених позиција може видети скоро 80% стазе, публике нема ни близу у истом броју. Упркос томе што Формула 1 гостује сваке друге, а не сваке године као пре. Или што Мерцедес, који има и своју трибину те дели улазнице, већ трећу годину доминира. И што у каравану има највише Немаца (Фетел, Розберг, Хилкенберг и Верлајн). А Фетелов родни Хепенхајм је удаљен само педесетак километара.

Након што је на половини сезоне Хамилтон по први пут преузео вођство у генералном пласману, и када је чак и најоптимистичнијем навијачу Ферарија или Ред Була јасно да ни ове године њихови љубимци неће чак ни учествовати у борби за титулу, наде такозваних неутралних навијача поново почивају на Розбергу.

Није спорно да је Нико одличан возач. То је уосталом било јасно још у нижим категоријама, а таленат је био евидентан већ и у првој сезони у Формули 1. Розберг се уосталом толико успешно носио са великим Шумијем да је практично приморао немачки тим за који су возили да легенду против његове воље коначно пошаље у заслужену пензију. Као интелигентан возач који је и конзистентан и брз у појединачном кругу, те ретко греши, било на квалификацијама, било на трци, Розберг би у доминантном Мерцедесу већ неколико сезона био практично непобедив. Само да у идентичном аутомобилу није и Луис Хамилтон.

Британац је за разлику од Немца поприлично ексцентричан, изразито егоистичан а последњих година све више и арогантан, што му није била карактеристика у Мекларену. Али тамо где је најбитније, на стази, Луис ради све што и Нико, само мало боље. Уз другачији ментални склоп - какав рецимо поседује Алонсо, донекле и Фетел - имам осећај да тимске борбе не би ни било, па само захваљујући спорадичној деконцентрацији која је неизбежна уз животни стил плејбоја на којем тамнопути шампион инсистира, последње три сезоне шампионат не бива одлучен већ половином године.

Неће због тога бити необично да се шест бодова предности које Хамилтон доноси у Немачку у недељу претвори у дефицит од (бар) једног бода, будући да Розберг има императив победе овог викенда. Не толико због домаће стазе - иако Хамилтон увек има такав притисак на Силверстону, и углавном се добро носи са њим - колико због надолазеће летње паузе. Луис четири недеље без тркања традиционално користи да напуни батерије лудујући са светским џет сетом на егзотичним локацијама, па уколико жели да призове плаховиту природу момка из Стивениџа, Нико не сме да му дозволи да на тај пут крене са позиције водећег у шампионату.

Осим клупског дуела у Мерцедесу, и све занимљивије борбе за треће место између Ферарија (који је ипак остао без сјајног техничког директора Џејмса Елисона, баш у тренутку када се доносе кључне одлуке о дизајну за наредну годину) и Ред Була, пажњу овог викенда завређују и дешавања ван стазе. Одлука да се укину рестрикције у радио комуникацији је добра, али допуштање веће слободе изласка са стазе у брзим кривинама у ери у којој су готово све кључне површине за излетање асфалтиране је тек нови у низу аутоголова које Формула 1 немилосрдно забија.

За недељу је најављена могућност пљускова, који су на октроисаној стази на којој је до победе после 2002. године стизао само возач који се квалификовао на прве три стартне позиције - есенцијални.

Ој додо, ој додоле.

*Прва и трећа после Кларкове погибије, средња након што је страдао Депаје