По повратку "орлова" кући: О добрим плавим дечацима, некад и сад

Није стао свет. Биће и нових утакмица, пораза, победа и текстова о њима, лопта је округла. По повратку "орлова" кући нема тог грађанина Србије који на минут није био "паметнији селектор" од селектора и бољи играч од сваког у нашој репрезентацији, сви имамо мишљење на тему Мундијала, репрезентација, офсајда и псовки, а новински и порталски ступци су препуни анализа да ли смо и како ипак, могли даље.

Пре нешто више од 32 године члан српског новинарског Олимпа Богдан Тирнанић је у тексту за "НИН" под насловом "Добри плави дечаци" коментарисао издање репрезентације СФРЈ на Мундијалу у Италији. Тада нас је зауставила репрезентација Аргентине у четвртфиналу Светског првенства после извођења пенала.

"Ослобођени сваке горчине, питамо се шта је то у нашем менталитету, да свој успех меримо туђим неуспесима, задовољавајући се једино у колективном паду. Страх да можемо постићи више (јер нам то припада) нека је врста наше духовне церебралне парализе, па смо, у том погледу, макар у фудбалу, супротност Камерунцима, које је ненадна божанска искра терала да иду што даље, свесни да им се овакво провиђење неће ускоро поново указати", написао је тада Богдан Тирнанић ("Добри плави дечаци", "НИН" 6. јул 1990). 

Не да бисмо од Тирнанића направили Тарабића али прилично је коментар близак садашњој ситуацији, зар не? Ту су и Пикси, и Камерун, и незадовољавајући резултат. Прва звезда наше репрезентације 1990. у Италији био је Пикси, уосталом, као и сада. Идентичном виртуозношћу којом је избацио Шпанце у осмини финала трансформисао је Србију, ставио розе наочаре и убризгао серотонин нацији.

Клинци који су качили његове постере, сада су, као зрели људи, делили по друштвеним мрежама његову победничку позу после победе над Португалом. У Италији 1990, Пикси је погодио стативу у пенал серији против Аргентине. Огорчени навијачи и љути критичари рекли би да је стативе и пречке поновио и са клупе у Катару. Али најлакше је окривити селектора и заменити га другим.

Вршњаци Тирнанићеве дијагнозе "плавих" на Мундијалу у Италији, прошли су детињство, адолесценцију и зашли у зрелу младост без аргумената и емпиријских примера који оповргавају ову тезу. О славним данима, новинар Тирке је могао да слуша од фудбалера Тиркета, свог стрица Александра Тирнанића, члана "Монтевидео" генерације. Савременик је, уосталом, полуфинала у Чилеу 1962. и потоњег сизифовског дизања и падања.

Од 1990. до 2022, наша земља је учествовала на пет светских првенстава. Смањивање територије и популације пратили су и спуштени критеријуми. Само да прођемо групу. Само да се квалификујемо. Само да... И вазда поклекнемо. 

Селектор те несуђене "златне генерације" из 1990. Ивица Осим својевремено се питао шта би било са СФРЈ да смо отишли те 1990. у финале или макар полуфинале. Можда не би било ни рата, маштао је Осим. 

"Репрезентација је била далеко, далеко, боља од земље у којој смо живели. Било би утопијски жалити за том генерацијом играча, а не причати о томе шта се после догодило. Много људи је убијено. Земља је уништена. Понекад постоје ствари које су важније од фудбала", казао је Осим.

Шта се све збило, знамо добро. Шест бакљи на дресовима тих момака су се одвојиле И пустиле да их ветрови буђења националних свести раздвајају.

На првом великом такмичењу од укидања санкција и повратка фудбалера на сцену, Едгар Давидс у судијској надокнади шаље СРЈ кући у четвртфиналу. Фудбалери се нису укрцали на пожељни воз са кошаркашима, ватерполистима, одбојкашима и рукометашима. Климава СЦГ није имала шта да тражи поред Аргентине и Холандије у Немачкој, а онда се Републици Србији наређају Аустралија, Швајцарска 1 и Швајцарска 2.

Фудбалски састав као одред националног спаса и поноса редовно не успева да оствари "мир у кући", зато је, вероватно, и дошло до емотивног и навијачког заокрета ка Новаку Ђоковићу и другим спортовима. Фудбал нам остаје неостварена жеља, али први пут имамо тим. Мало ли је?

Кад питају зашто су спортисти милионери, одговор је у томе што буде емоције, веру и наду код публике. Креирају лепе (а и ружне) успомене којих се (не)радо сећају. Вршњаци Тирнанићеве дијагнозе "плавих" на Мундијалу у Италији прошли су детињство, адолесценцију, зашли у зрелу младост, а остали су сиромашни за срећне успомене које им њихови љубимци још нису подарили у тим неким новим, друштвеним, политичким и на крају крајева државним оквирима. А живи се у смутним временима кад су догађаји попут Мундијала нека мера нормалности и некадашњег срећнијег живота на Планети. И превелика су очекивања.

Оно што је неупитно је да ће се ране зацелити, батерије напунити и фокус пребацити на нове успехе. Наредни изазов је борба за пласман на Европско првенство на ком нисмо учествовали од 2000. године. Фаворити смо у квалификационој групи, учешће на Еуру је надохват руке. "Орлови" ће се поново размахати, пробијајући ваздушне струје до небеских висина, а ми треба да их бодримо при сваком клепету крила.