Досије Косово – Погром

У дивљању и терору који су се на Косову и Метохији одвијали 17. и 18. марта, укупно је повређено 954-ро људи, 170 Срба је тада имало теже повреде. Повређен је током тих догађаја и 61 припадник Кфора и 65 међународних полицајаца. Етнички је потпуно очишћено шест градова и девет села. После 17. марта, Срба више нема у Приштини, нема их ни у Урошевцу, Гњилану, Ђаковици…

А све је почело оптужбом, тврдњом која никад није доказана, да су Срби криви за утапање тројице албанских дечака у реци Ибар, које се догодило 16. марта у поподневним сатима. И међународна истрага коју је покренуо Унмик није могла да докаже да су, како су тада преносили албански медији, Срби бандити са псима јурили албанске дечаке и приморали их да уђу у хладну реку. Лавина лажи је покренута, изманипулисана маса изашла је на улице и 17. марта "запаљено” је Косово.

По проценама међународних организацијa, између 50 000 и 70 000 Албанаца је тога дана било на улицама Косовске Митровице, Чаглавице, Призрена, Косова Поља, Урошевца, Пећи, Гњилана, Приштине... Нереди су настављени и 18. марта када су горели Обилић, село Свињаре, манастир Девич...

Причу о готово најтрагичнијем дану у новијој српској историји, доносе људи који су трагедију страдања лично осетили: чланови породица убијених, сведоци почињених злочина и терора.

О дешавањима на Косову и Метохији за филм Радио-телевизије Србије говоре и војници и официра Кфора: италијански генерали, француски командант Кфора, грчки војници, норвешки официр... Бројни архивски снимци доносе потресна сведочења претучених старијих жена и мушкараца које је маса на кућном прагу, малтене, линчовала.

У Призрену је запаљено све оно што је представљало Српску православну цркву: запаљена је зграде Богословије, запаљена је Црква Светог Ђорђа, епархијски двор, горео је тога дана и Манастир Светих Архангела који се налази у непосредној близини Призрена. Тада је у Призрену запаљена и Цркве Богородице Љевишке из 13. века, црква коју је Унеско уврстио на листу културне баштине.

У Приштини је 120 Срба, који су годинама живели изоловани у згради "Ју програма”, доживело незапамћен терор. Деца су у тој згради, у ходницима, играла фудбал. Није било безбедно да излазе у двориште, а у школу су ишли само у пратњи УН или Кфора.

Био је то живот у гетоу, у згради, у граду, у 21. веку.

А онда је уследио 17. март. Сатима су становници ове зграде били затворени у својим становима, док је маса од неколико хиљада људи око њих дивљала, претила, разбијала, палила и покушавала на све начине да дође до њих. Сатима су српске породице са малом децом биле скривене у најудаљенијим деловима својих домова, чекајући помоћ Кфорових војника или међународних полицајаца. Нико на њихов апел није реаговао.

Горело је цело Косово и Метохија и сви Кфорови војници били су већ распоређени. Један од становника зграде "Ју програма” избоден је те вечери ножем. Он би трагично завршио да се у једном тренутку није појавило неколико припадника ирског и шведског контингента Кфора, иначе штабних официра и војника, који су се добровољно јавили да дођу и спасу једине преостале Србе у Приштини.

Неколико хиљада Албанаца кренуло је тог јутра из Приштине ка Чаглавици, првом већем српском селу. Решени су били да Србе из тога села протерају, стратешки им је била важна Чаглавица. Сметали су им и Срби који су управо у Чаглавици протестовали због рањавања шеснаестогодишњег српског младића у вечерњим сатима 15. марта 2004. године. Дошло је до сукоба између Срба и Албанаца, неколико мештана села је рањено и запаљене су куће на улазу у село. У помоћ шведском контингенту, који је заједно са ирским Кфором и индијском и украјинском полицијском јединицом чувао село, дошли су припадници новрешког Кфора. Сукоби на Чаглавици су тога дана били најинтензивнији. Рањено је више од 30 војника и полицајаца, били су погођени каменицама али су имали и повреде доњих екстремитета од ватреног оружја. У поподневним сатима, револтирани Албанци, крећу камионом на војнике Кфора у жељи да пробију њихову линију. Тада норвешки официр пуца и убија два Албанаца, браћу из села крај Дренице, иначе два бивша припадника УЧК. Норвешки официр први пут ексклузивно за РТС, говори о свему што се тада догодило у Чаглавици.

У сукобима са Кфором убијено је тога дана 11 демонстраната. Двојица су убијена у Чаглавици, један демонстрант страдао је у Урошевцу, један у Приштини, један у селу Бело Поље крај Пећи, двојица у Липљану, четворица су убијена у Косовској Митровици, где су немири тога дана и почели.

У Косовској Митровици, Албанци су пробали да пређу мост на Ибру и да дођу до северног дела града. У немирима, који су тада настали на српској страни, погинула су два цивила. У свом стану који се налазио у близини Ибра, од снајперске ватре страдала је Јана Тучев, на улици у близини моста од пушчаног метка настрадао је Боривоје Спасојевић. У Косову Пољу пронађено је угљенисано тело Златибора Трајковића, у Липљану је испред своје куће убијен Ненад Весић, у Гњилану је на смрт претучен Слободан Перић, његова мајка је од задобијених повреда убрзо преминула. У згради Богословије у Призрену убијен је Драган Недељковић. Испред куће у вечерњим сатима у селу Драјковце у близини Штрпца убијени су и отац и син Добри и Борко Столић. Иако је форензичком анализом утврђено да су Столићи убијени из пушке која је припадала полицајцу Косовске полиције, нико никада није осуђен за убиства почињена 17. марта.

Судске пресуде и правда обесмишљене су погрешним оптужницама, застаривањем случаја, одустајањем сведока или мењањем исказа. У више од 60 одсто случајева- затворске казне, које су косовски судови донели, произведене су у условне казне.

А шта су Албанци хтели 17. марта? Који је био циљ протеста? Да ли су протести били организовани или су, како су тврдили Албанци, они били спонтана реакција на трагично страдање три албанска дечака. Одговоре на ова питања путем изјаве компетентних сведока и саговорника доноси филм "Досије Косово – Погром”.

Погром 17. марта био је напад на целокупну српску заједницу. Тога дана уништавано је све оно што има било какве везе са Србима: гореле су цркве и манастири, запаљене су школе, болнице, библиотеке, разаране су куће и домови, поломљени су бројни гробови, убијане су домаће животиње и оно што је најстрашније убијени су и претучени људи. Порука је била сасвим јасна. Поред жеље да Срба више нама на Косову и Метохији, Албанци су желели да реше и питање своје независности. И то је оно што је најтрагичније и најболније... Све то разарање, вандализам, тај терор и злочин почињен у мартовском погрому, уместо да донесе казну донео је награду. Само четири године после мартовског погрома поједине земље признале су Косово. После марта 2004, више није било разговора ни о стандардима, ни о статусу, ни о стандардима пре статуса. Било је потребно, како су говорили, "умирити фрустриране Албанце”.

Документарни филм "Погром” део је серијала "Досије Косово”. До сада су на РТС-у емитовани документарно- играни филмови овог серијала: "Деведесет осма”, "Рачак”, "Жута кућа”.

Аутор филма: Слађана Зарић

Редитељ: Милан Јовановић

Директори фотографије: Симо Димитрић и Никола Ђуровић

Новинари Весна Илић и Милена Милетић

Монтажер је Марко Вујовић, тонски сниматељ Марко Буђан, графички дизајнер Небојша Тесла, дизајнер звука Бојан Манговић.

Композитор: Владимир Тошић

Филм је урађен у продукцији Информативног програма Радио-телевизије Србије